Izvor: Luftika.rs, 16.Maj.2022, 13:34

Leve ideje prestaju da budu ideologija masa i pretvaraju se u mentalna naklapanja za snobovske salone

„U našoj crnoj stotini postoji jedna izuzetno originalna i izuzetno važna osobina kojoj nije poklanjano dovoljno pažnje. To je mračna mužička demokratija, najgrublja, ali i najdublja.“
V.I. Lenjin „O crnim stotinama“
Nedavno mi se dogodio veoma zanimljiv incident. Šetao sam tržnim centrom, čula se neka lagana, zapadnjačka muzika. Odjednom, čujem ogorčeni glas iza leđa: „Kakav bezobrazluk! Ovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << Amerikanci i Britanci uvode sankcije našoj zemlji, sprečavaju Vladimira Vladimiroviča da se bori protiv nacista u Ukrajini, a vi ovde puštate njihovu muziku? Stavite rusku pesmu odmah! Ne treba nam ovo zapadno smeće!“
Pogledao sam oko sebe, glas je pripadao običnom, neupadljivom tipu koji je svoje ogorčenje izlio na jadnog prodavca.
Momak je bio prilično loše obučen, tipičan predstavnik „dubokog naroda“. Onog koji je sa entuzijazmom, čak i sa nekom vrstom opsesije, podržao takozvanu „specijalnu operaciju u Ukrajini“. To je „Putinova većina“, koja je prema zvaničnim sociolozima već prešla 80 posto.
Čine je fabrički radnici u jednoindustrijskim gradovima, ozloglašeni državni službenici, nastavnici i penzioneri.
Mnogi sada kažu da su nastavnici prinuđeni da održavaju skupove podrške specijalnoj operaciji i postrojavaju školarce sa slovom „Z“.
Ovo je delimično tačno, neki su prinuđeni. A neki čak pokušavaju da se pasivno odupru, sabotiraju, pozivajući se na bolest, zauzetost.
Ali, ima i onih koje ne treba terati, koji idu sami, najglasnije uzvikuju parole, radosno mašu zastavama.
Ima onih koji na internet forumima i društvenim mrežama upućuju psovke Ukrajincima i našim sunarodnicima koji su se otvoreno protivili „specijalnoj operaciji“.
I, konačno, ima onih koji „predaju” protivnike „specijalne operacije” policiji, poput prodavačice iz Pjateročke i vozača minibusa u ruskoj provinciji.
I verujte, takvih „Z-patriota” ima mnogo više nego „diverzanata”.
Sve to dovodi u sumnju efikasnost strategije kojoj se nada „protestna levica”. Među mnogima od njih je široko rasprostranjeno uverenje da „sankcije deluju protiv režima“.
Kada se zatvore trgovine, i povuku zapadne kompanije i investitori sa ruskog tržišta i sruše rusku ekonomiju, onda će se i životni standard Rusa smanjiti a njihovo nezadovoljstvo Putinovom vladavinom će rasti. I tada će dani režimu biti odbrojani.
Ali, avaj, čini se da je sve mnogo komplikovanije.
Upravo među ljudima sa prosečnim primanjima, među kojima su uglavnom stanovnici velikih gradova, nekoj vrsta ruske sitne buržoazije, rasprostranjena su opoziciona, prozapadna i antiratna osećanja. A stanovnike siromašnih provincijskih gradova i sela zahvatila je šovinistička i militaristička psihoza.
Idite u Moskvu, tamo jedva da ćete videti automobil sa slovom „Z“ zalepljenim na staklu. Idite u Urjupinsk ili Brjansk, tamo ćete za sat vremena videti desetak takvih automobila na putu.
Ispostavilo se da sankcije, uništavajući srednju i sitnu buržoaziju megagradova, slabe pristalice demokratije zapadnog tipa i samo jačaju režim.
Kao rezultat sankcija, antizapadno, ultranacionalističko, militarističko, krajnje desničarsko raspoloženje u Rusiji će samo jačati. Čini se da izgledi za „levo skretanje” nisu veliki.
Ali, postoji jedno upozorenje.
Lenjin je, u jednoj belešci iz 1913. izneo briljantnu ideju o crnim stotinama tog vremena: „U našim crnim stotinama postoji jedna izuzetno originalna i izuzetno važna osobina, kojoj nije posvećeno dovoljno pažnje. To je mračna mužička demokratija, najgrublja, ali i najdublja.”
Ova njegova ideja je kasnije potvrđena u praksi.
Mnogi jaki, pravi, ideološki komunisti u godinama građanskog rata potekli su upravo iz okruženja nekadašnjih crnostotinaša (naravno, ne mislim na šefove i ideologe ovih organizacija, već na jednostavne, obične članove, radnike i seljake).
Ispostavilo se da je sirotinji iz naroda, koja je pre revolucije bila vatreni pobornik autokratije i klerikalizma, bilo mnogo lakše da pređe na ideje oslobođenog rada i pravednog socijalističkog društva nego bilo kom menjševiku.
Čak i oni menjševici koji su dolazili iz redova radnika do poslednjeg su zamerali Lenjinu da on „ne radi sve po Marksu“ i mnogi generali carskog Generalštaba, posle izvesnog oklevanja,prešli su na stranu boljševika (poput M.D. Bonč-Brujeviča) i nisu otišli ​​da služe Denjikinu i Vrangelu, jer im je komesarska vlast izgledala po duhu bliža od nacionalne demokratije belog tabora.
Zašto se to dogodilo?
Hajde da se osvrnemo na suštinu tadašnje crnostotinaške ideologije. U njoj je, naravno, bilo mnogo različitih teza nacionalističke i religiozne prirode.
Ali ipak, najvažnija stvar u njoj je bezuslovna, potpuna, vatrena podrška autokratiji. Ne mislim samo na monarhizam, jer monarhija može biti i ustavna.
Njene pristalice bili su, na primer, kadeti, koje su crnostotinaše mrzeli mnogo više od boljševika. Pod autokratijom, vlast šefa države uglavnom nije ograničena ni na koji način, ni od jedne institucije (na primer, parlamenta ili crkve), niti od bilo kog sloja naroda, na primer, najviše aristokratije bliske prestolu.
Autokrata je apsolutni monarh, čija je volja zakon za svakoga, bez obzira na poreklo, bogatstvo itd. Pred voljom takvog apsolutnog monarha svi su jednaki, i veliki knez, i siromašan seljak bez korena, i bogataš, i prosjak.
Naši zapadnjaci se vekovima rvu sa zagonetkom: kako običan ruski narod može da želi takvu samovolju, opterećenu najsurovijom tiranijom, koja se redovno susreće u ruskoj istoriji?
Možda imamo nekakve „pogrešne ljude“ koji vole da ih muči tiranska vlast?
Zapadnjaci koji vole da pričaju o „mazohizmu ruskih seljaka“ ne shvataju da je stvar sasvim drugačija. Dugi vekovi postojanja u uslovima pritiskajućeg despotizma učinili su ruske seljake takvim.
Njihov najdraži san je jednakost, upravo ta „seljačka, gruba demokratija“ o kojoj je Lenjin pisao! Obični ruski ljudi vole ideal jednakosti, za njega su spremni da žrtvuju čak i slobodu.
Uostalom, pod vlašću samodržavnog tiranina svi su jednaki. Obični ljudi mogli su da dožive moralnu satisfakciju videći kako prinčevi i boljari drhte pred carem, kako seljak drhti pred zemljoposednikom tiraninom.
Obični ljudi u Rusiji početkom XX veka masovno su pristupali crnostonaškim organizacijama iz ubeđenja, jer su verovali i da će car kazniti lopovske ministre, surove žandarme…
Kada se ispostavilo da car to nije mogao, ili nije hteo, ali su to uradili komesari u kapama sa crvenim zvezdama, narod je krenuo za njima.
Istu stvar vidimo i sada. Obični ljudi iz Urjupinska i Ulan Udea, iz duboko zaostale provincije, rado posmatraju kako beže iz zemlje takve odvratne ličnosti kao što je Čubais.
Drago im je kad na Zapadu konfiskuju palate i jahte oligarsima. Običnim ljudima u Rusiji se čini da je predsednik Putin uradio ono što su Zjuganov i drugi lideri Komunističke partije dvadeset godna obećavali da će uraditi, ali nikada nisu.
Ljudi se, naravno, ne raduju razaranju i smrti od raketa i bombi.
Raduje ih što su, kako njima izgleda, omraženi buržoaski oligarsi koji su pljačkali javnu imovinu u doba privatizacije konačno nekako kažnjeni, i što je bahati Zapad, koji se toliko ponosio pobedom nad SSSR-om u Hladnom ratu, konačno postao bar manje privlačan.
Naravno, i „duboki ljudi“ imaju nacionalističke stereotipe, na primer u vezi sa odnosom prema Ukrajincima: „mi smo jedan narod“.
Ali, ja govorim o raspoloženjima „dubokih ljudi“, koja se mogu pretočiti u levičarski socijalni protest. A do toga će svakako doći uz odgovarajuće zalaganje levičarskih agitatora i propagandista.
Ekonomska kriza primorava vlast da sve više otkriva svoje pravo neoliberalno lice. Sada se jasnije vidi da ona ne žele da razvlaste oligarhe, već da zadovolji apetite svojih oligarha.
Treba dodati da se ovo ne odnosi samo na ruske „duboke ljude“.
Vidimo kako obični Francuzi iz siromašnijih malih gradova, gde su nekada bile jake pozicije komunista i socijalista, glasaju za Marin Le Pen, kako u SAD stanovnici „pojasa rđe“, prezrivo nazivaju srednju klasu „belim smećem“ a osiromašeni glasaju za Donalda Trampa.
U nemačkim pokrajinama koje su nekada bile u sastavu Nemačke Demokratske Republike, pobeđuje krajnja desnica, Alternativa za Nemačku.
U Istočnoj i Zapadnoj Evropi, i u SAD postoje „crne stotine“ koje sada dobijaju sve veću popularnost, dok leve stranke gube birače.
Leve ideje prestaju da budu ideologija masa i pretvaraju se u mentalne tlapnje za postmarksističke snobovske salone.
I na Zapadu, kao i u Rusiji, ove nove „crne stotine“ podržavaju ljudi iz „dubokog naroda“.
Oni koji mizerno žive od socijalne pomoći jer su fabrike u kojima su radili propale. Oni koji žive u gradovima u kojima je život ključao još 70-ih godina, a sada su, sa prestankom proizvodnje, pretvoreni u sirotinjske četvrti.
Bogati u velikim gradovima preziru ovu novu sirotinju. Preziru ih i zvanični „politički korektni“ političari.
Prezire ih čak i zapadna, „napredna“, levičarska inteligencija. Smatraju ih necivilizovanim, vulgarnim, glupim, ksenofobičnim, rasističkim narkomanima i alkoholičarima, militantnim sveštenicima i antiprogresivcima.
Naravno, oni malo liče na idealne proletere iz marksističkih i neomarksističkih rasprava.
Ali, veoma liče na prave proletere XIX. veka među kojima su agitovali Marks i njegovi saradnici u Prvoj internacionali.
Među tadašnjom londonskom sirotinjom nije bilo gospode sa dobrim manirima.
A novi jadni, „duboki” Amerikanci, Francuzi i Nemci glasaju za krajnju desnicu. Ultradesničari ih bar vide kao ljude, dopiru do njih, razumeju njihove potrebe.
Barem se ultradesničari ne štipaju za nos pri susretu sa „političkom nekorektnošću“.
Ultradesničari shvataju da se u „novoj sirotinji“ nakupio eksplozivan naboj težnje za jednakošću i socijalnom pravdom.
Naravno, ultradesničari taj naboj koriste za postizanje svojih političkih ciljeva.
Ideolozi omladinskih nemira 1960-ih su tvrdili da je proletarijat postao buržoaski i da je jedino uporište socijalrevolucionara u raznim vrstama manjina, od rasnih do seksualnih.
Ali onda je izbila era neoliberalizma, ponovo se otvorio ponor između viših i nižih klasa. Pojavio se novi osiromašeni gladni narod, proletarijat u rimskom i u marksističkom smislu.
A levica, već zaglibljena u kontrakulturalnu „manjinsku filozofiju“, okreće se od nje sa prezirom. A ovi novi proleteri glasaju za Trampa i Le Pen, jer baš to ne voli omražene gazde i tako ih lepo nerviraju.
A ipak sam ubeđen da, na Zapadu i na Istoku, budućnost pripada grubom mužičkom demokratizmu ovih novih siromaha, koji su još uvek zatočenici crnostotinaških, desničarskih buržoaskih ideologija.
Lenjinova paradoksalna misao zadržava svoju aktuelnost i ispravnost i posle više od 100 godina.
Autor: Roman Kunucin „О перспективах левых“

Tekst je neznatno skraćen. Pripremio za objavljivanje Miroslav Samardžić
Napomena priređivača Crne stotine ( Černaa sotna, černosotenci) su bile reakcionarne, ultranacionalističke, klerikalne, monrahističke antirevolucionarne i antisemitske grupe formirane u Rusiji tokom i nakon revolucije 1905.
Njihove pripadnici dolazile su iz različitih društvenih slojeva. Posebno aktivni bili su od 1906. do 1914. godine. U vreme kada su bili najuticajniji imali su više stotina hiljada pripadnika.
Vršili su racije protiv raznih revolucionarnih grupa, organizovali atentate na političke protivnike i pogrome nad Jevrejima.
Bili su najmilitntnije pristalice kuće Romanovih i protivili su se ukidanju autokratije. Crne stotine su takođe bile poznate po ekstremističkim rusocentričnim doktrinama.
Poricali su postojanje ukrajinske nacije i aktivno vodili kampanje protiv „ukrajinskog separatizma“, kao i protiv promocije ukrajinske kulture i jezika uopšte, a posebno protiv dela ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka.
Obilato su se tokom svog postojanja koristili nasiljem.
Ili ćete umreti od gladi, ili ćete umreti na poslu

Nastavak na Luftika.rs...