Izvor: Politika, 12.Apr.2011, 12:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Londonu preti zemljotres
Nove tehnologije, poput „seizmičke izolacije“ omogućavaju mnogo veću bezbednost zgrada
San Francisko, deset dana nakon što je razorni cunami pogodio Japan preko puta Pacifikau Tiburonu, ekskluzivnom naselju na poluostrvu u samom zalivu, pronela se vest da su voda i vetar razneli skupocene jahte iz marine po ulicama i baštama čak nekoliko blokova udaljenih od obale. Paniku od straha da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cunami ipak stigao do Kalifornije brzo su stišali lokalni mediji nazivajući incident „dobrom, starom prolećnom olujom”. Ali, pitanje koliko su Zapadna obala i grad bezbedni ostalo je da lebdi u vazduhu održavajući lokalno stanovništvo na nervoznom oprezu.
Filmski neobuzdan, razvoj toka događaja u Japanu je podjednako, širom sveta, neminovno nametnuo pitanje svima nama koji smo bez daha pratili apokaliptičnu viziju razvoja jedne elementarne nepogode u nacionalnu katastrofu, a potom i globalnu opasnost, koliko smo zaista sigurni u svom okruženju i da li bi nam ono pružilo zaštitu od katastrofe većih razmera?
Koliko uopšte znamo o bezbednosti svoje sredine i merama preduzetim da se preduprede ili samo ublaže efekti potencijalno razarajuće elementarne nepogode? Ovo pitanje naročito se odnosi na velike svetske gradove i urbane sredine sa visokom gustinom naseljenosti. U takvim sredinama zonu bezbednosti teško je definisati jer je većina svetskih metropola zasnovana na slojevitom istorijskom građevinskom nasleđu.
Uprkos pojačanoj bezbednosti objekata novijeg datuma izgrađenih u skladu savremene seizmičke regulacije koji bi trebali da podnesu relativno jake zemljotrese, iskustvo iz Japana potvrdilo je neraskidivu zavisnost opstanka sa bezbednošću objekata infrastrukture. U zemljama sa izuzetnom gustinom naseljenosti kao što je Japan ta zavisnost je u roku od nekoliko dana dovela do ekološke katastrofe čije razmere još nije moguće u potpunosti sagledati. Ranjivost sistema preživljavanja surovo se razotkrila stanovnicima koji su posle preživljenog zemljotresa i cunamija ostali u nemilosti nuklearne katastrofe i razorenih mreža transporta i energije.
Da li će iskustvo iz Japana uticati na urgentne amandmane građevinske regulacije i prakse širom sveta, vreme će pokazati, ali je sigurno da sredstva za izmenu postojeće infrastrukture u svrhe ojačanja bezbednosti neće biti moguće naći u kratkom vremenskom periodu.
Posle svakog velikog zemljotresa ubrzano se uspostavlja već predvidljivi ciklus aktivnosti: sistemi pripravnosti se testiraju, mediji i štampa pokrivaju svaki detalj nepogode, političari koriste priliku da izraze zabrinutost za žrtve i da dobiju na publicitetu. Posle izvesnog vremena, život se polako vraća u normalu, a građevinska praksa često odmerava rizik u odnosu na ulaganja u korist ulaganja.
U Kaliforniji se veći deo industrije i stanovništva nalazi u zonama visoke seizmike, a federalna Agencija za nepogode je procenila da bi zemljotres jačine između 7.5 i 8.3 stepena Rihtera izazvao štetu od 60 milijardi dolara, što bi imalo negativan efekat na globalno tržište. Dok kalifornijski građevinski kod pruža samo minimalnu zaštitu od seizmičke štete štiteći uglavnom samo glavnu konstrukciju zgrade, sve aktuelnije su nove tehnologije poput „seizmičke izolacije” koje omogućavaju veći stepen obezbeđenja kako zgrada, tako i sekundarnih elemenata zgrade i enterijera. Takođe je sve više istraživanja na temu bezbedne gradnje za potrese veće od 8 stepeni Rihtera dostupnih građevinskoj industriji, arhitektama i inženjerima, ali detaljno upoznavanje i primena novih tehnologija je dugotrajan proces i zahteva dugoročni finansijski plan.
Naučnici iz Britanskog geološkog zavoda smatraju da je rizik od zemljotresa veoma potcenjen na Britanskom ostrvu. Analizom istorijskih podataka su zaključili da je opasnost po London mnogo veća nego što mnogi ljudi misle. Zemljotres iz 1580. godine sa epicentrom na obali Dovera osetio se i izazvao je štetu u Londonu. Danas u Londonu živi 50 puta više ljudi, pa bi zemljotres iste jačine izazvao i neprocenjivo veću štetu. Londonske vlasti smatraju da zemljotres sličan onima u Tokiju i San Francisku nije verovatan, ali da se zemljotres jačine 5 stepeni Rihterove skale smatra neminovnim u Britaniji barem jednom u 100 godina. Iako seizmička slika Britanije nije ni približna onoj iz Kalifornije i Japana, nakon ekspanzije programa nuklearnih centrala od osamdesetih godina naročita pažnja obraća se dvadesetočasovnom monitoringu mikroseizmike brana i hemijskih postrojenja širom Britanije.
Savremeni javni i stambeni objekti grade se po seizmički visokim standardima i omogućavaju relativnu bezbednost, međutim više od dve trećine stanovništva Londona živi u tradicionalnim viktorijanskim „terasama” – kućama u nizu, od kojih mnoge nemaju ni temelje. Očuvanost arhitektonskog istorijskog nasleđa na ogromnoj površini grada, kao i infrastruktura poput londonske podzemne železnice stare više od jednog veka, predstavljaju najveći seizmički rizik. London na taj način plaća cenu svoje sopstvene razvijenosti u ranijim vekovima.
Britanski okeanograf profesor Simon Haslet sa Univerziteta u Velsu navodi da cunami „udara” obale Velike Britanije mnogo češće nego što se misli i tvrdi da klimatske promene utiču na povećanu mogućnost cunamija na ostrvu kao posledicu topljenja leda na Grenlandu i porasta nivoa vode. Istraživanja tvrde da je cunami pogodio Britaniju 21 put u zadnjih 1000 godina, ali je mišljenje da bi potencijalni cunami bio neuporedivo manjeg intenziteta na Atlantiku nego na Tihom i Indijskom okeanu.
I pored ili uprkos istraživanja u svetu, dok se agonija u Japanu i dalje odvija pred očima celog sveta, nemoguće je ne baviti se procenom sopstvene bezbednosti.
Za utehu, bar sa sigurnošću možemo da kažemo da je Srbija van opasnosti od cunamija sa nekog od okeana.
Božana Komljenović
objavljeno: 12.04.2011.
Pogledaj vesti o: Cunami u Japanu, Zemljotres u Japanu
