Izvor: Politika, 11.Okt.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eskalirao je tinjajući problem
Neko paranoičan mogao bi pomisliti da neko sa strane, podstrekavajući ekstreme, polarizuje političku scenu
Sporenja o rebalansu budžeta, o tome čija je računica tačnija i koliko para Vojvodina treba da dobije dolila su ulje na vatru na ionako loše odnose između republičke i pokrajinske vlasti. Ovaj incident je na površinu samo izneo jedno nerešeno ili nedovoljno dobro rešeno pitanje – kakav je status Vojvodine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u okviru Srbije. Ustavni sud je proglasio da su neke nadležnosti koje po statutu pripadaju pokrajini neustavne i na taj način nevažeće. Tako, s jedne strane, imamo nenormalno stanje da se ne reguliše takvo odstupanje od ustavnog poretka, pa čak i ignoriše ta činjenica od strane pokrajinskih organa. S druge strane, u senci ovog velikog problema imamo pokušaj da se poluprivatno dogovori ili istrguje između Dačića, Dinkića i Pajtića to ,,koliko para odlazi u Vojvodinu”.
Odnos republičke i pokrajinske vlasti bio je tinjajući problem i kada su na oba nivoa glavnu reč vodile demokrate, a eskalirao je gubitkom vlasti DS-a na republičkom nivou. Ono što se guralo pod tepih – to je status feudalne autonomije koja se zapatila pod vlašću DS-a, a u izvesnoj meri podseća na titoističku SAP Vojvodinu. Tokom mandata prethodne vlade problemi su se rešavali na personalnoj liniji Pajtić–Tadić, s tim što je centralna vlast neprekidno popuštala pred autonomaškim zahtevima i pritiscima koji su dolazili i iz inostranstva. Tako je Vojvodina skliznula u jednu vrstu državolike tvorevine koja je ,,više od autonomije a manje od republike”. To je opasan proces koga nisu bili svesni ili su ga svesno ignorisali mnogi političari a i dobar deo intelektualne i medijske elite.
,,Kriza” je eskalirala kada je formirana nova vlada, ali je pripremljena i u interregnumu između dve vlade kada se Ustavni sud usudio da kaže ono što smo znali i kada je statut donesen.
Problem čini ,,kompleksnijim” i to što su demokrate izgubile vlast od naprednjaka u Novom Sadu pa su se našli u ,,sendviču” između republičke i gradske naprednjačke vlasti. Tako je položaj pokrajine i njen odnos prema republici talac želje vojvođanskog DS-a da ostane u sedlu i da se pripremi za ,,veliki povratak” posle raščišćavanja situacije u stranačkoj centrali. No svakome je jasno da je izuzetno opasno ako se država ucenjuje internacionalizacijom ili ustavnom krizom ili novcem ako su nekome ugrožene pozicije. A upravo se to dešavalo u proteklim mesecima između vlasti na republičkom i one na pokrajinskom nivou.
Ako se u jednoj zemlji javljaju ozbiljni glasovi da jednu pokrajinu treba proglasiti za ,,republiku”, a drugi koji su skloni da rešenje vide u ukidanju iste – ma koliko to izgledalo neprijatno i jednima i drugima, krajnosti su opasnene samo po društvo već u perspektivi i za one koji ih zagovaraju. Jasno je da promovisanje ,,vojvođanske suštinske autonomije” ili ,,republike” po montenegrinskom ili nekom drugom receptu ne samo da se krši ustavni poredak već i u perspektivi postaje realna pretnja destabilizaciji. Opasnost sa ove strane ne vide ili ignorišu oni koji sebe predstavljaju kao modernu i proevropsku Srbiju. A istina je upravo suprotna – nijedna evropska država nije postala snažna i stabilna ako je bila bolećiva prema separatističkim tendencijama.
S druge strane, imamo nervozne reakcije onih koji sebe vide kao predstavnike ,,patriotske i tradicionalne Srbije” a koje se svode na to: ,,šta će nama Vojvodina”. Ovaj stav samo šteti i zamućuje situaciju. Naime, autonomaški krugovi se upravo hrane ovakvom nerealnom i radikalnom retorikom. To na taj način postaje potvrda njihove maliciozne autonomaške propagande kako ,,Beograd pljačka Vojvodinu” i kako nastoji da je ukine. Neko paranoičan mogao bi pomisliti da neko sa strane, podstrekavajući ekstreme, polarizuje političku scenu i na taj način smanjuje šansu za realno i stabilno rešenje.
Iako je suma novca koju pokrajina dobija iz budžeta bitna, verujemo da je značajnije od toga kakav će biti odnos republičke i pokrajinske vlasti. Isto tako, iako bismo želeli da se ti odnosi normalizuju, ne bismo da cena toga bude tolerisanje kršenja ustavnih nadležnosti, bilo sa čije strane.
Politički analitičar
Branko Radun
objavljeno: 11.10.2012.
