Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČEKAJUĆI FAJRONT - DRAGOLJUB PETROVIĆ
Avaj, one srpske noći i kineskog dana, veliki Milorad je izgubio zlato, komentator RTS-a uznemirio se više od njega, umalo nije skočio u bazen i udavio Felpsa leđnim stilom, a koliko me pamćenje služi, jerbo su bili sitni sati, ceo incident je kulminirao kada su plivači krenuli na pobedničko postolje. Milorad i Majkl lagano šetaju u bademantilima i ćaskaju, a komentator RTS-a zapenušao, obaveštava javnost da mu je „kolega iz Novosti“ upravo javio da su naši uložili žalbu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << I onda komentatoru RTS-a definitivno pada mrak na oči - dok u krupnom kadru kineski snimatelj prikazuje Milorada i Felpsa, Tijanićev čovek sa lica mesta obaveštava mamurne Srbe: „Milorad se, izgleda, neće pojaviti na dodeli medalja! „ A ko je onda ovaj što ka pobedničkom postolju ide ispred Felpsa? - upitao se svaki razbuđeni navijač srpskog porekla. Liči na Milorada, nasmejan je ko Milorad, a nije Milorad? „U stvari, Milorad se pojavljuje na dodeli medalja“, rekao je komentator RTS-a, i posle, pretpostavljam, odlučio da izvrši harakiri s mikrofonom.
U celoj priči oko srebrno-zlatne medalje Milorada Čavića najmanje se uzbudio sam Milorad Čavić. Pokazao je kako se sportski podnosi poraz, ili, svejedno, kako se sportski prihvata krađa. Biti moralni pobednik uvek je u životu bolje nego imati parče zlata na grudima. Momka čistijeg srca srpski sport, a ni ostale propale „privredne“ grane odavno nisu imali.
Sudije su, naravno, glavni krivci kad neki ovdašnji sportsmen ili veća grupa njih omane u nečemu. Koliko puta smo gledali nekakav ovdašnji „krš„ od tima kako zapenušano juri novinare ne bi li im objasnili na koje se sve načine „svetska sudijska organizacija“ urotila protivu njih. „Zlatnu palmu“ za to dobio je prošle godine Darko Miličić, košarkaš, koji je novinarima objašnjavao šta bi sve radio sa sudijinom ćerkom. Iako, dok je trajala to prvenstvo u košarci nismo imali utisak da on igra za naš tim. Više se činilo da igra za protivnički.
Uglavnom sportske, mada i ostale zamlate veruju da je svaki sudija, svaki „Omegin“ sat i svaki foto-finiš deo međunarodne urote protiv Srba u celini. Milorad Čavić je rođen i odrastao u Americi. Tamo je naučio da pliva, skače na glavu i sve stalo potrebno da bi postao šampion. Možda mu je u onoj stotinki i prošlo kroz glavu da bi danas verovatno bio četres’ sedmi na plivačkom maratonu Šabac-Jarak da je nešto slično pokušao u Srbiji. Da je delfin stil usavršavao na „Tašmajdanu“ u vreme kada su s bazena otpadale keramičke pločice a brkate tetkice metlama izbacivale one koji su hteli da treniraju van radnog vremena i to pod upaljenim svetlima, u vreme „ničim izazvanih“ restrikcija struje, verovatno bi se udavio. I bila bi to još jedna medijska priča o nestručnom radu spasilačkih službi. Ovako, ispalo je dobro po Srbe, u celini. Mi se nismo mnogo istrošili oko treninga, a žanjemo, ili, povremeno, kukamo.
Milorad ima taj fatalni iskreni smešak koji se Felpsu verovatno noćima javlja kao lajtmotiv trke za sedmo zlato. Zato se i Felps, veliki majstor, zabrinuo više od komentatora RTS-a. „Šta da radim ako ovaj nastavi ovako? „, pitao je Amer, garantovano, trenera, nadajući se da će neko drugi sačekati bar 30 godina da obori rekord, koji je on preuzeo od Špica. Ovako, trajaće kraće. U životu, naime, nisu opasni oni koji stalno kukaju nad zlehudom sudbinom. Najopasniji su oni koji se iskreno smeju.
Smej se i kada bi plakati hteo ,jer i u smehu ima suza, a njopasniji su oni bez traga emocija u srcu i na licu.
lep komentar
