Izvor: BKTV News, 13.Mar.2013, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zoran – 10 godina posle
I juče, kao i deset godina ranije, gradjani su na pravi način odali poštu čoveku koga je zločinački metak sustigao malte ne na radnom mestu. U dvorištu Vlade Srbije, na čijem je čelu bio. Time, naravno, ni na koji način ne želim da kažem da deset godina posle – vlast nije na dostojanstven i seriozan način obeležila dan kada je ubijen premijer dr Zoran Djindjić.
I juče, kao i pre deset godina, u sećanjima onih koji su nas na to podsećali, sa svih ekrana, nije se čulo >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << drugo razmišljanje osim da se Djindjić: … „borio za promene. Njegovi tekstovi, govori, i uopšte njegovi javni nastupi i danas pokazuju ne samo svoju veliku ubedljivost, nego i živu aktuelnost. Oni svoju visoku vrednost pokazuju pogotovo kad se uporede s onim što se danas, sa više komocije nego znanja, sa više demagogije nego odgovornosti, govori na političkoj sceni Srbije”
Dakle, umesto o čoveku i njegovom nesumljivo velikom delu za kratko vreme koliko je bio na čelu Vlade Srbije, govori se o ličnim animozitetima preko “stranačkih nišana”!
Otuda je nedovoljno ponavljati samo ono što je Djindjića činilo čovekom maštovitog razmišljanja kakva bi Srbija trebalo da bude, a skoro ničeg od onog što ni onda, ni sada nije objašnjeno – kako to da se arhitekta promene vlasti u ondašnjoj SR Jugoslaviji nije našao na čelnoj poziciji, već dr Koštunica, koga i dalje pokušavaju da izazovu da „progovori“. A posebno – koliko ima istine u nerazjašnjenim ključnim momentima koji ni na koji način ne mogu da ukaljaju bilo šta od onog što je Djindjić učinio za Srbiju, ali mogu punijim svetlom da obasjaju stvari koje Srbiji smetaju da se izvuče iz brloga realizatora tranzicije.
Djindjić u tome im nije bio saučesnik. Najgore stvari, kada je reč o uništavanju temelja snage Srbije u ekonomiji i politici, dogadjale su se kasnije. “Sablja“ je preko 12.000 ljudi gurnula u zatvor, a kriminal je ostao na ulicama Beograda. Borba protiv kriminala i korupcije odigrava se na pravi način tek sada.
U svemu, ipak, najviše pritajeni straha izazivaju neke izjave, možda rečene i bez namere da nas potsete da još nismo izgradili pravu državu koja svojom snagom može da omogući novim arhitektima da je grade po potrebi, volji i nadi gradjana Srbije.
Mislim na reči supruge Djindjića koje su se našle u naslovu jednog dnevnika: „Ovaj trenutak je zastrašujuće sličan onom zbog kog je Zoran dao sebe”. I koje stalno vraćaju na sličnosti sa presecanjem kolone sadašnjeg predsednika Srbije?!
Reči lidera LDP Čedomira Jovanovića upozoravaju na sasvim druge stvari i mogu da budu inspirativne u daljem jačanju Srbije iznutra. One su: “Ubice Zorana Đinđića su danas u zatvoru, ali ovaj dan je dokaz da time pravda nije zadovoljena. Mislim na političku pozadinu 12. marta, mislim na one koji ni danas nisu spremni da preuzmu odgovornost zbog okolnosti i atmosfere koje su stvorili svojim političkim delovanjem, u kojima je postalo normalno ubiti Zorana Đinđića”.
Ostaje i dalje nejasno:
Dokle ćemo da insistiramo na tome da Djindjić nije pridavao značaj upozorenjima da mu je život ugrožen od strane “zemunskog klana”. Nije li deset godina bilo dovoljno da se razjasni – a zašto policija i obaveštajne službe nisu motrile na one čije su se slike samo nekoliko sati posle ubistva premijera našle na poternici?! Zar to nije bolje i efikasnije od broja onih koji čuvaju premijera?
Kako je moguće i posle deset godina “prikrivati” nesposobnost ljudi u javnom servisu ili nešto drugo, ako je prošlo više sati po objavljivanju te strašne vesti u celom svetu, osim na RTS. Da, glavna urednica informativnog programa zaključala u svojoj kancelariji. Šta bi bilo da je i ona, kao recimo Jovica Stanišić, prvi obaveštajac nekadašnje Srbije ili Nebojša Pavković, heroj otpora NATO agresiji, kao danas tvrde ozbiljni novinari, saznali za takvu vest posle svetskih agencija?!
Lično sam bio zatečen kada me je rodjak iz Belgije, negde izmedju 12,45 i 13,00 časova toga dana zvao telefonom i pitao da li je dr Zoran Djindjić ubijen ili samo ranjen, jer sam se sa vozačem nalazio na semaforu na uglu Kneza Miloša i Nemanjine i u tom trenutku nigde ništa čudno nismo primetili da se dogadja oko zgrade predsedništva Vlade.
Kako je moguće da je svet znao pre nas da nam je ubijen premijer. I kako je moguće, ako je tačno preneto u jučerašnjim emisijama, da je pre premijera u bolnici transportovan ranjeni “bezbednjak”, pa čak i da hirurug, tek pri kraju intervencije nad tim “bezbednjakom”, saznaje da je prošao pored kolica na kojima je bio premijer!
Sitnice često više govore od krupnih reči!
St. Dušanović
Tweet
