Izvor: Politika, 17.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločinci traže milost
Na radni sto Svetlane Džukić u Ministarstvo pravde Srbije stigao je papir o kojem će mlada savetnica u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija još dugo razmišljati. Bila je to molba za pomilovanje koju je sastavio i potpisao trostruki ubica iz beogradskog prigradskog naselja, čovek koji posle ukidanja smrtne kazne u požarevačkom zatvoru izdržava kaznu od 40 godina robije zbog zločina koji je počinio sredinom devedesetih godina prošlog veka.
– Čovek ne može, a da ne razmišlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o tih nekoliko sekundi koje su izmenile čitav život – kaže Svetlana Džukić. – Taj mladi čovek je usmrtio čitavu jednu porodicu, ali je od početka tvrdio da je pucao u samoodbrani. U molbi za pomilovanje napisao je svoju životnu priču. Došao je sa roditeljima kao izbeglica iz Bosne, planirao je da ovde završi fakultet i da se potom vrati u svoje mesto i pomogne tamo ljudima. Ali onda se dogodio zločin. Njegova molba za pomilovanje je odbijena, ali ostaje mu pravo da posle određenog zakonskog roka podnese novu...
U kancelarije Svetlane Džukić i njenih koleginica Aleksandre Stepanović i Vere Rakić svakodnevno pristižu molbe za pomilovanja iz svih srpskih kazneno-popravnih zavoda. Njih tri kao stručne savetnice imaju zadatak da "pročešljaju" svaki sudski predmet, sačine referat i dostave ga ministru pravde, koji onda daje svoje mišljenje. Poslednju reč ima predsednik republike koji odobrava pomilovanje ili odbija molbu.
– Pomilovanje je ustavna i krivično-pravna kategorija i predstavlja akt milosti predsednika države – objašnjava Svetlana Džukić. – Predsednik republike nije vezan za ispunjenje bilo kakvih zakonskih uslova prilikom donošenja odluke, pri čemu kriterijumi za odlučivanje nisu normirani, već su izgrađeni u praksi. Odluka o molbi je konačna, ne postoji mogućnost žalbe. Treba imati u vidu da je pomilovanje vanredna institucija, da nije pojava širih razmera, da se odobrava samo u izuzetnim slučajevima. Ilustracije radi, tokom 2006. godine pozitivno je rešeno svega šest odsto podnetih molbi.
U javnosti se pomilovanje često brka sa "srodnim" pojmovima kao što su abolicija, amnestija. "Politikine" sagovornice objašnjavaju da je pomilovanje pojedinačni akt koji se odnosi na konkretnu osobu, dok je amnestija čin milosti za više neimenovanih lica. I jedno i drugo se odnosi na osobe kojima je izrečena pravosnažna kazna. Za razliku od toga, abolicija predstavlja oslobađanje nekoga od krivičnog gonjenja, dakle, odnosi se na fazu dok je postupak još u toku.
Konkretno, Krivičnim zakonikom propisano je da se pomilovanjem poimenično određenoj osobi daje potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom, daje se rehabilitacija, određuje kraće trajanje određene pravne posledice koja proističe iz presude. Bitno je reći da se pomilovanjem niko ne oslobađa odgovornosti za učinjeno nedelo, već mu se samo ublažava kazna.
– Molbu za pomilovanje može da podnese svaki osuđenik, ali to može da učini i njegov pravni punomoćnik, neko iz najbliže rodbine, hranilac ili staratelj – objašnjava Vera Rakić. – Iz prakse se može uočiti da se pomilovanja češće odobravaju za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju, ili neovlašćenog držanja oružja. Odluka o pomilovanju ubice po pravilu izaziva negativnu reakciju javnosti, međutim tu treba imati u vidu sve okolnosti poput, recimo, ublažavanja kazne osuđenici koju je suprug godinama maltretirao i na koga je ona konačno digla ruku.
Aleksandra Stepanović otkriva da u svojim molbama osuđenici često navode olakšavajuće okolnosti pod kojima su se krivična dela odigrala, gubeći iz vida da je sud već ocenjivao te okolnosti. Takođe, dodaje naša sagovornica, prilažu i druge papire kojima potkrepljuju osnovanost molbe. Dalje, pomilovanje traže počinioci gotovo svih krivičnih dela i tu nema nikakvog ograničenja. Druga je, međutim, stvar koji osuđenici imaju "veće šanse".
Recimo, osuđeni za krivično delo silovanja nikada ne budu pomilovani, uprkos tome što u svojim molbama navode gomile razloga i opravdanja u stilu da su bili izazvani od žrtve, pijani i nesvesni postupaka, pa onda da su se posle svega i sami oženili i da imaju podrške svojih supruga.
– "... Preterala sam i prenaglila... Imam samo njega..." Ovo je u molbi za pomilovanje svog muža napisala njegova supruga, žena koju je ovaj osuđenik godinama zverski maltretirao, premlaćivao, gasio joj cigarete po rukama. Osuđen je upravo na osnovu njenog svedočenja, a sada, eto, upravo ona moli da bude pušten iz zatvora. Podnosioci molbi se često pozivaju na ljudska i manjinska prava, smatrajući, na primer, da država mora da ima u vidu to da je on, recimo, Rom. Takođe, u datom trenutku su simpatizeri ove ili one stranke. Jedan je u svojoj molbi naveo da mu ništa nije dao ni Broz, ni Milošević, a ni "ovi novi" tako da je sada red da se i njega neko seti – priča Svetlana Džukić.
Dešava se da u određenim periodima iz jednog zatvora stigne gomila skoro identičnih molbi za pomilovanje, koje su očigledno otkucane na istoj pisaćoj mašini i deluju kao da su prekopirane, što upućuje da ih je sastavio jedan osuđenik. Sve počinju rečenicom: "Život me nije mazio..."
Naše sagovornice se slažu da ima i molbi za pomilovanje veoma ozbiljnog sadržaja, kao ona koju je nedavno napisao Andrej Kovačević, sin pokojnog kontroverznog biznismena Vlade Kovačevića Trefa. Između ostalog, naveo je svoje dobro vladanje u zatvoru, kao i činjenicu da je tokom odsluženja kazne dovršio školovanje. Kovačević, međutim, nije dočekao konačnu odluku predsednika republike. Pre godinu dana pušten je iz valjevskog kazneno-popravnog doma na slobodan vikend. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Beogradu...
[objavljeno: ]
