Izvor: Politika, 10.Avg.2014, 11:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin, linč i smrtna kazna
Javnost traži „smrt za monstruma”, zakon propisuje 40 godina kao najtežu kaznu, a stručnjaci kažu da je robija teža od streljanja
Šok i ogorčenost zbog stravičnog zločina nad Tijanom Jurić pokrenuli su još jednom ideju o vraćanju smrtne kazne u srpski sistem krivičnih sankcija. Tri monstruozna zločina, tokom poslednjih deset godina, čije su žrtve deca, potakla su i najviše državne zvaničnike da javno izraze žaljenje zbog toga što je Srbija ukinula smrtnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaznu.
Tako je bilo 2005. godine kada je trogodišnja devojčica Katarina Janković umrla od posledica seksualnog zlostavljanja. Njena majka i njen „prijatelj” osuđeni su na po 40 godina zatvora. Javni linč i povike „Smrt za monstruma!” doživeo je i „mirni komšija” koji je zadavio sedmogodišnju devojčicu Mariju Jovanović 2010. godine u Starim Ledincima.
Preminuo je u zatvoru od infarkta, mesec i po kasnije, na dan kada bi Marija napunila osam godina. Dve godine potom donet je Marijin zakon, čiji je idejni tvorac njen otac Slobodan.
„Još ne postoji čitač misli”, govorio je kada bi ga pitali da li zakon može sprečiti zločine u budućnosti i kako se može „prepoznati” potencijalni zločinac.
Dragan Đurić, osumnjičen za otmicu i ubistvo petnaestogodišnje Tijane Jurić, nije mogao biti prepoznat u svojoj sredini kao zločinac. Psiholozi i kriminolozi već dva dana s televizijskih ekrana poručuju da je reč o psihopatskoj strukturi ličnosti, da takvi u svom spoljašnjem okruženju ne ispoljavaju ništa neobično, ali da sticajem okolnosti, bez prethodnog plana, oni mogu imati motiv za izvršenje zločina i čine ga sa umišljajem, na monstruozan način.
„Zbog ovakvog monstruma žao mi je što je Srbija ukinula smrtnu kaznu. Naše društvo nije bilo spremno za prihvatanje svih pravnih tekovina Evropske unije, kao što je ukidanje smrtne kazne”, rekao je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović u četvrtak na konferenciji za novinare, kada je saopštio detalje zločina.
Veliki broj građana Srbije danas žali što ubica Tijane Jurić ne može biti osuđen na smrt. Na portalima i medijskim sajtovima građani poručuju: „Na vešala s njim!”, „Streljati ga javno!”,
„Sekla bih ga na komade!”, Neka mu narod presudi!”...
Sud će, „u ime naroda”, posle istrage i dokaznog postupka, doneti odluku o krivici i kazni. Najteža kazna, prema našem Krivičnom zakoniku, jeste 40 godina zatvora. Takva kazna ne podleže amnestiji, a pomilovanje i uslovni otpust su malo verovatni kada je ovakav zločin u pitanju.
Osuđeni na najstrožu kaznu smeštaju se u zatvore u Požarevcu, Sremskoj Mitrovici ili u Nišu. Oni koji su sada pritvoreni, mogu da izađu na slobodu 2054. godine.– Ljudi često nisu svesni da je smrtna kazna za zločinca čak i lakša od zatvora.
Često se kaže da nije teška robija, nego da su teški robijaši. To je zbog toga što osuđenici u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija imaju neka svoja nepisana pravila i nekakav kodeks, pa je poznato da na surov način stigmatizuju i kažnjavaju zatvorenike koji su počinili silovanja ili zločine nad decom – kaže dr Milan Škulić, profesor krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Ipak, danas gotovo svi traže smrtnu kaznu za Dragana Đurića, čak i oni koji poznaju pravni sistem i vrlo dobro znaju da Srbija neće vratiti smrtnu kaznu u Krivični zakonik. Od svih evropskih država, smrtnu kaznu ima samo još Belorusija, a Srbija je ukinula ovu sankciju ulaskom u Savet Evrope 2002. godine.
Čak i pod pretpostavkom da naša zemlja vrati smrtnu kaznu, ona ne bi mogla da bude izrečena za zločine počinjene u vreme kada nije bila propisana, jer se na počinioce primenjuje onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.
Srbija je više od decenije bila u pravnom vakuumu pre konačnog ukidanja smrtne kazne, jer je ona devedesetih godina bila propisana u tadašnjem republičkom krivičnom zakonu, dok je istovremeno bila izbrisana iz nekadašnjeg saveznog zakona, koji je važio za bivšu zajedničku državu Jugoslaviju. Zato su sudije u Srbiji izricale smrtnu kaznu za najteže zločine, ali ona nije izvršavana.
Zapravo nijedna smrtna presuda, izrečena posle 1993. godine u Srbiji, nije izvršena jer su osuđeni i njihovi branioci ulagali žalbe i vanredne pravne lekove, u iščekivanju da smrtna kazna bude konačno i ukinuta u zakonu, posle promene tadašnjeg ustava. Tako je 20 osuđenika na smrt, čije su presude čak postale pravnosnažne i koji su očekivali dolazak streljačkog voda, ostalo u životu. Smrtne kazne zamenjene su im sa 40 godina zatvora.
Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. godine u Okružnom zatvoru u Somboru, nad Johanom Drozdekom, osuđenim za silovanje i ubistvo petogodišnje devojčice Ivane Salijević u Karavukovu (opština Odžaci). Njegova presuda bila je pravnosnažna tri i po godine pre streljanja.
Poslednja smrtna kazna u Beogradu izvršena je početkom sedamdesetih godina u Centralnom zatvoru nad Milanom Gutićem i Savom Lisovcem, koji su osuđeni 1969. godine zbog ubistva beogradskog taksiste Tiosava Jankovića.
Danas smrtna kazna postoji u nekim američkim državama, u Kini, Japanu i islamskim zemljama. Zločini za koje se izriče nisu samo teška ubistva, nego i trgovina drogom, pa čak, u Kini, i primanje mita. Ipak, stopa kriminaliteta u ovim zemljama je visoka, a najteži zločini dešavaju se uprkos tome što se smrtne kazne izriču i izvršavaju.
Mnogi stručnjaci smatraju da smrtna kazna „ništa ne rešava” i podsećaju da veliki broj zločinaca, u trenutku izvršenja, uopšte ne razmišlja o kazni, već „računaju” da neće biti otkriveni.
Zato, kažu stručnjaci, brzo rasvetljavanje zločina i otkrivanje vinovnika ima bolje preventivno dejstvo od zakonom propisanih kazni.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 10/08/2014
