Izvor: Blic, 08.Apr.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavolimo decu kao da smo ih mi rodile
KRUŠEVAC - Na području Rasinskog okruga, koje pokriva kruševački Centar za socijalni rad, ima oko 80 nesrodničkih hraniteljskih porodica, odnosno 148 računajući i srodničke. U njima je zbrinuto 155 dece, ali se u Centru stalno radi na razvijanju hraniteljstva jer se sve više žena odlučuje da se prihvati ove uloge.
Suzana Jelić je počela da se bavi hraniteljstvom jer, kako kaže, nema svoju biološku decu i ovo je bio način da doživi materinstvo.
- Kao dete >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam živela u zgradi gde su komšije bile hranitelji dečaku i to je bio moj prvi kontakt sa hraniteljstvom. Često sam razmišljala o tome da se prijavim u program hraniteljstva, razgovarala sa suprugom Mićom koji se složio sa mojom idejom, a onda sam otišla u „Jefimiju" da se raspitam, odakle su mi uputili u Centar za socijalni rad - objašnjava Suzana.
Suzana je završila Pedagošku školu, obrazovala se da postane vaspitačica, ali se nikada nije bavila tim poslom. Kurs za hraniteljku završila je pre četiri godine, a sada ne radi nigde. Sve svoje vreme posvećuje devojčici o kojoj se stara.
- Dva meseca po završetku obuke dobila sam devojčicu o kojoj majka više nije mogla da brine. Tada je imala dve i po godine. Kada sam je preuzela, rekli su mi da je „malo zapuštena". Mislila sam da nema higijenske navike, da je bez garderobe. Međutim, ispostavilo se da maltene nije znala nijednu reč, nije umela da upotrebi toalet. Noću je silazila sa kreveta da spava na podu. Dve godine smo neprestano posećivali logopeda. Čak sam malo i preterivala jer nisam imala iskustvo sa decom - seća se Suzana.
Gordana Andrejić je 20 godina radila u štampariji kao ekonomski tehničar, a onda je ostala bez posla.
- Zasitila sam se knjigovodstva i počela sam da razmišljam čime da ispunim vreme. Oduvek sam maštala da se bavim decom pa sam htela da otvorim privatno obdanište. Onda mi je majka predložila da se uključim u program hraniteljstva. Suprug se složio, kao i sin i ćerka, koji su tada imali 19 godina - govori Gordana.
Gordana je jedna od nekoliko hraniteljki koje su prijavljene za urgentno hraniteljstvo. U oba slučaja decu je prihvatala u roku od 24 sata.
- To su stresne situacije jer deca dolaze sa malo podataka. U takvoj situaciji čovek se uplaši. Zoki je živeo kod majke do 10. godine i bio je nepripremljen na život bez nje. Beba je došla sa samo šest meseci, fizički zapuštena. U prvom trenutku čovek se uplaši prevelikih zadataka. Treba biti strašno odgovoran i imati puno ljubavi za decu. Na obuci se mnogo sazna iako neki kažu: „Ma, ja to znam, čuvao sam decu". Zato se i kaže: „Hranitelj je roditelj plus!" - tvrdi Gordana.
Marta Savić radi u ugostiteljstvu, u hotelu „Evropa", i živi sama sa devojčicom od 16 meseci. Ima dve kćerke koje su udate, a već 15 meseci brine o N. koju je majka ostavila u porodilištu.
- Uzela sam je iz porodilišta kada je imala 23 dana i baš me je bio strah. Kao beba je mnogo povraćala i jedva smo uskladili hranu. Sada je dobrog zdravlja, ali je i dalje veoma osetljiva, naročito stomak. Ne sme da pije mleko, samo jogurt. Dva dana pred otpust iz porodilišta bebi je uočen šum na srcu. Nije mi svejedno, mada sam je vodila kod kardiologa, dolaze lekari iz Tiršove koji prate zdravstveno stanje - dodaje Marta.
- Moja porodica je beba. I kada dobijem unučiće, oni će dolaziti u goste, ali neće biti članovi moje porodice. Tražila sam da mi daju još jednu devojčicu, da N. ima drugaricu. Celog života sam sa devojčicama pa mi još jedno dete ne bi smetalo. Kada se vratim sa posla, ostavim sve i igram se sa njom, ali joj je ipak potrebna drugarica - kaže ona.
Marta kaže da ima maksimalno razumevanje kolega sa posla.
- Kada sam je uzela, otvorila sam bolovanje i počela da radim tek kada je napunila 11 meseci. Na poslu su mi izašli u susret, radim samo u prvoj smeni i ne radim nedeljom. U firmi nema nikoga sa malom decom, ali su samo za N. spremili paketić za Novu godinu, doveli fotografa - priča Marta.
I Suzana i Gordana ističu da je deci koja su došla u hraniteljsku porodicu najvažnija ljubav.
- Mnogo ljubavi, mnogo pažnje i stalno žele da im se priča o tome. D. ima potrebu da nabraja, da ima baku, deku, tetku. Učila sam je da me zove po imenu. a onda je sama počela da me ispituje da li može da me zove mama. Ima potrebu da bude najvoljenija, najpametnija... - objašnjava Suzana.
- Ne možemo da budemo profesionalke i hladne. Svesne smo da će dete jednom da ode, ali je teško sputati, obuzdati emocije bez obzira na to što su nas učili da nije dobro toliko se vezivati. Mi smo bebu koja je bila kod nas mesecima obilazili i kada je vraćena roditeljima. Kada se sastanemo i pričamo o toj deci, iz nas kuljaju emocije. Toliko ne govorimo o svojoj deci - tvrdi Gordana Andrejić.
Stručna i finansijska pomoć hraniteljkama
Hraniteljke kažu da bi teško izdržale u svojoj misiji da nije finansijske i stručne pomoći Centra za socijalni rad, koji iznosi devet hiljada mesečno.
- Bilo je trenutaka kada sam se plašila da li ću to moći, ali se nikada nisam pokajala. Tokom kursa svi imaju dovoljno vremena da se srede, svesni smo šta nas čeka i svako može da odustane. U nekim momentima sam se pitala zašto novac koji dobijaju hraniteljke ne daju roditeljima te dece, ali sam shvatila da smo potrebne pre svega zbog odgovornosti prema deci - napominje Suzana Jelić.
