Izvor: Politika, 02.Jul.2011, 23:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zatvor ne popravlja silovatelje

U Srbiji ne postoje posebni programi rada s počiniocima seksualnih delikata, a oni iz zatvora izlaze gori nego što su bili

Čak 45 do 50 odsto osuđenih u Srbiji za silovanje ponavlja zločin posle izlaska iz zatvora.

– Prema statističkim podacima, silovanje je na četvrtom mestu po stepenu povrata, odmah posle krivičnih dela krađe (77 odsto), prevara (65 odsto) i dela u vezi s prodajom i proizvodnjom droge (više od 60 odsto) – kaže za „Politiku” dr Zoran >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Stevanović, psiholog i naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu.

Slučaj „Paravinja” ponovo je nametnuo pitanja blagih kazni silovateljima, njihovog „tretmana” u zatvorima i povratku na slobodu.

– U našim zatvorima nema posebnih programa za rad sa izvršiocima silovanja. Oni su smešteni zajedno s drugim osuđenicima. Samo u pojedinim slučajevima imaju pojačan individualni rad s psihijatrom. U zemljama s razvijenim zatvorskim sistemom postoje posebni programi za rad sa silovateljima, zato što je reč o osobama s duboko poremećenom, psihopatskom strukturom ličnosti. Oni na slobodi uspešno skrivaju sklonost ka silovanju, prilagođavaju svoje ponašanje sredini, ali vrlo brzo se transformišu iz jagnjeće kože u kožu tigra i uvek koriste pogodnu situaciju da izvrše napad na žrtvu – kaže dr Stevanović.

Svuda u svetu je veliki broj povratnika među silovateljima, ističe prof. dr Milan Škulić s Pravnog fakulteta u Beogradu.

– Upravo zbog neobuzdanog agresivnog nagona, oni često siluju bukvalno dva dana posle izlaska iz zatvora. Za takve zločince u američkoj kriminologiji koristi se izraz „seksualni predator”, kao posebna vrsta silovatelja. Takvi ne mogu da kontrolišu svoj nagon da na silu ostvare seksualni kontakt i oni bukvalno love svoje žrtve, a posebno se usmeravaju ka deci i vrlo mladim ženama. Kada je 1994. godine donet „Megan zakon”, nazvan po sedmogodišnjoj devojčici Megan Kanka iz Nju Džersija, koju je silovao i ubio višestruki povratnik, bilo je propisano da su vlasti dužne da zvanično obaveste građane o izlasku iz zatvora osuđenika koji su označeni kao „seksualni predatori”. Naročito se komšiluku i bliskom okruženju zvanično skreće pažnja da u njihovoj sredini živi potencijalno opasan čovek – kaže dr Škulić.

U Americi postoje oficijelni internet sajtovi, uključeni u mape „Gugla”, koji na mapama država i gradova lociraju mesta na kojima, prema zvaničnim podacima, žive osuđivani „seksualni predatori”.

– Tako nešto u Evropi nije uobičajeno i pitanje je kako bi na to gledao Evropski sud za ljudska prava Činjenica je da se i u Evropi, posle šokantnih slučajeva silovanja i ubistva, povede rasprava o uvođenju takvih zakonskih rešenja, ali se često govori i o potrebi uvođenja kastracije kao vrsti krivične sankcije, što je veoma kontroverzno pitanje,  jer hemijska kastracija, koja se svodi na uzimanje lekova koji ublažavaju seksualni nagon, sama po sebi nije efikasna jer uvek zahteva visok stepen saradnje samog učinioca, koji je dužan da uzima te lekove – objašnjava dr Milan Škulić.

Kada je reč o fizičkoj kastraciji nepopravljivih silovatelja, takva kazna nije primerena savremenom krivičnom pravu.

– Ma koliko se ljudi užasavali zločinima, teško je očekivati da bi Evropa, koja je ukinula smrtnu kaznu, mogla da prihvati takav oblik telesnog kažnjavanja, odnosno sakaćenja. Treba imati u vidu i činjenicu da većina silovatelja nije rukovođena dominantno željom da ostvari seksualni kontakt, već je kod njih najjača težnja za nasiljem i telesnom dominacijom u odnosu na žrtvu, gde je polni čin samo jedan segment ukupnog nasilja koje se usmerava ka žrtvi, što znači da bi verovatno i neki učinioci koji bi kastracijom bili onemogućeni da ostvare polni kontakt, mogli da učine čin nasilja odnosno seksualne zloupotrebe na drugi način – kaže profesor.

Nije za utehu podatak da silovanje čini samo 0,3 procenata svih krivičnih dela punoletnih lica i 0,5 krivičnih dela maloletnika, jer je kod velika „tamna brojka“, zato što žrtve često ne prijavljuju silovanje zbog straha od posledica.

Silovatelj koji ubije žrtvu ostaće u zatvoru, po pravilu, najmanje 30 godina, ali oni koji „samo siluju“ izlaze već posle tri do četiri godine.

– Oni izlaze iz zatvora mnogo gori nego što su bili kad su došli u zatvor, jer ih drugi zatvorenici maltretiraju, tuku, često i siluju. Na najnižem su rangu u zatvorskoj hijerarhiji. Zato je važno da država za „seksualne predatore“ ima mehanizam postupanja po izlasku iz zatvora – kaže dr Škulić.

U Srbiji nikada nije bilo reči o tome da se silovatelji u zatvorima fizički odvoje od drugih osuđenika, u posebne paviljone, kaže dr Zoran Stevanović. Ukoliko su agresivni, smeštaju se u odeljenja sa pojačanim nadzorom zajedno sa drugim osuđenicima koji prave bezbednosne probleme.

Serijski silovatelji često ubijaju svoje žrtve zato što time ubijaju i potencijalnog svedoka, a neki to čine i usled smanjene uračunljivosti.

– Za silovatelje su karakteristični narcisoidni poremećaj ličnosti, sebičnost, emocionalna praznina, nesigurnost sa kompleksom inferiornosti i opsesivna potreba za dominacijom. Oni seksualni čin vide kao idealni način za dominaciju nad drugima. Kod većine silovatelja postoji poremećaj u seksualnom nagonu, ali često imaju problem sa impotencijom, pa upravo zbog kompleksa inferiornosti, ubijaju žrtvu i tako uklanjaju tragove svoje „muške neuspešnosti”. Paravinja je čak i kazao da nije uspeo da izvrši silovanje – objašnjava dr Stevanović.

Ukazuje da postoji i problem sa evidencijom silovatelja.

– Evidencija se završava na nivou suda ili zatvora. Svako vodi neku svoju evidenciju, tužilaštvo svoju, zatvor svoju, a pri tom nema evidencije na nivou nacije, države, koju mogu da koriste svi organi, u interesu prevencije i kontrole – kaže dr Zoran Stevanović.

Ocenjuje da će biti sve više ovakvih oblika nasilja i da država zato mora pronaći način da se preventivno i stalno bavi ovim problemom. Jedan od načina su posebni programi, u okviru kojih bi socijalne službe često pozivale i kontrolisale učinioce silovanja kada izađu iz zatvora, upravo zato što veliki broj njih ima duboke psihološke probleme.

-----------------------------------------------------------

Nagodba sa serijskim ubicom

– Nedavno je u Americi na pet doživotnih robija osuđen Geri Ridžvej, poznatiji kao ubica sa Zelene reke. On je za 30 godina silovao i ubio više desetina žena, većinom prostitutki, koje je potapao u reku. Istraga je trajala decenijama. Dokazano je 48 ubistava, ali ih ima još. Kako bi se pronašla tela nestalih žena, tužilac se nagodio sa zločincem da sarađuje u pronalaženju žrtava. Tako je Ridžvej izbegao smrtnu kaznu – ispričao je dr Škulić.

-----------------------------------------------------------

Malo ubica ponovi zločin

Dr Stevanović kaže da je mali stepen povrata kod krivičnog dela ubistva jer se „to obično uradi jednom u životu”. Ipak, nedavno je u Novom Pazaru ubistvo izvršio čovek koji je desetak godina bio u zatvoru zbog ubistva.

– Ubistva su većinom situaciona, a kazne zatvora su po pravilu dugotrajne. Osuđenici za ubistva su najzahvalniji kada je reč o programima resocijalizacije i ne prave probleme kad je u pitanju izvršavanje kazne zatvora – kaže dr Stevanović.

Aleksandra Petrović

objavljeno: 03.07.2011

Nastavak na Politika...