Izvor: S media, 25.Avg.2010, 12:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Kalinić želeo izručenje
Stići pre svitanja bio je zajednički cilj svih učesnika ekstradicije Sretka Kalinića iz Zagreba u Beograd, pa dalje najverovatnije u Požarevac. Svima je laknulo, hrvatskoj policiji zato što se najzad oslobodila neprijatnog i nepotrebnog bagaža, policiji Srbije zato što je taj isti teret bez incidenata dopremila na zadatu adresu a Kaliniću zato što mu se ostvarila želja da otadžbinu zameni domovinom.
U mrkloj noći pre prvih petlova 25. avgusta Sretko Kalinić je >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << već bio u odajama pritvorske jedinice Specijalnog suda. Prethodno probuđen u Zagrebu, posle nepuna dva sata osvanuo je tamo gde je očekivan bezmalo sedam i po godina. Izručen je, više se na tu temu neće pisati, još manje nagađati. Ukratko, u Srbiju je stigao onako kako se to profesionalno i efikasno radi: tajno, u doba dana kada malo ko očekuje i pod velikim merama obezbeđenja.
Kada se posle ranjavanja na zagrebačkom Rakitju pod infuzijom probudio u bolnici „Sestara milosrdnica“ Kalinić je najavio da se neće protiviti mogućem izručenju Srbiji. Posednik više pasoša i putovnica dveju zemalja poželeo je da iz zemlje rođenja dođe u zemlju stanovanja iz koje je samovoljno emigrirao posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Odakle mu tolika želja da, najverovatnije, do kraja života ostane u Srbiji?
Svestan da ga Hrvati neće čak i da se nije uželeo Srbije nije ni mogao previše da bira. Još nije utvrđeno da li je u Hrvatskoj počinio tako teške zločine za koje bi mogao tamo da robija dugi niz godina, a sedeći u njihovom pritvoru mogao je samo da čeka na ishod istrage koja bi mu eventualno natovarila krivicu. U tom slučaju, Hrvatska bi mogla da ga zadrži do kraja presuđene zatvorske kazne pa tek potom da ga liferuje Beogradu. To bi u zbiru za Kalinića bilo robijanje duže od četiri decenije. Ko veli, bolje da ja odmah idem u Beograd, tamo je sigurnih „samo“ 40.
Onih prvostepenih godinu i po dana zatvora za falsifikovanje putne isprave Hrvatima nisu bitni koliko Srbiji 30 godina za ubistvo premijera i 40 za ostala ubistva pod okriljem „zemunskog klana“. Da se Kalinić na presudu Županijskog suda žalio, čekajući na odluku po žalbi samo bi produžio svoj hrvatski zatvorski vek, dok je kazna od 40 godina u Zabeli počela da otkucava „već“ u praskozorje 25. avgusta, kada su iza njega zamandaljena blindirana vrata ćelije. Od tog jutra Kalinić broji najduži niz srpskog zatvorskog vremena koje mu ističe onda kada bude napunio 76 godina. Ako mu je za utehu, dolaskom u Srbiju ušićario je koji dan, mesec ili koju godinu hrvatskog zatvora.
Hrljenje u Beograd za Kalinića znači i mogućnost da se oproba u pokušaju odbrane svoje nevinosti za sve za šta je osuđen. U dva moguća ponovljena procesa, za ubistvo premijera i za zločine zemunskog klana Kalinić će potražiti prostor za nagodbe, mešetarenja, obećanja, eventualna priznanja (za koja proceni da mu odgovaraju) i traženje mogućnosti da dobije status svedoka saradnika. Dok ponovljena suđenja budu trajala, zabavljaće se kao što je dva i po meseca zabavljao hrvatsku policijsku, medicinsku, pravosudnu, medijsku i građansku publiku što se po principu spojenih sudova prelilo preko Batrovaca među publiku istog profila sa prefiksom srpska.
Nije bilo medija sa obe strane granice koji nije objavio da se Kalinić smejao (a fotografije su surov beležnik vremena) i u bolnici i na sudu u Zagrebu. Da je znao da će biti fotoreportera ne bi došao u sud, rekao je i cinično i ironično, pozirajući osmehom upravo tim istim blicevima koji treba da zabeleže njegovo zevzečenje. Nije marketinški stručnjak ali je očito marketinški nadaren. Mediji su to zdušno jeftino „kupili“ te nam se u nastavku priče nameće neizostavna ograđujuća napomena „navodno“ za sve što je o Kalinićevim „priznanjima“ do sada rečeno i napisano. Uz minimum postotka da u nečemu ima zrna istine.
Pre nego što će izaći pred sudije danima je navodno raskrinkavao samog sebe optužujući se za ubistva ljudi za koje se do tada nije ni sumnjalo da su ubijeni. I dok je, opet navodno, govorio kako je tamo nekog ubio, propustio ga kroz mašinu za meso, samleo, obario i servirao „a la card“ Vladimiru Milisavljeviću Budali, naslađivao se zapanjenosti onih koji su to – ukoliko je o tome zaista pričao – razrogačenih očiju slušali. Kalinić ne samo da je brutalan, bezdušan i surov, što su sve odreda sinonimi, on je i perfidan cinik.
Priče o takvom načinu ubijanja ne ostavljaju ravnodušne ni najverziranije policajce koji su se u karijeri više nagledali krvi i mesa na ulicama nego u kasapnici. Efekat koji je Kalinić tim navodnim pričama stvarao naslada su za njegov nezasiti ego. Pri tom, opipljivih dokaza da je zaista išta od toga uradio – nema. Sve njegove navodne priče na nivou su bajkovitog barona Minhauzena, hvalospev sebi u čast.
Kalinić je, navodno, pričao o ubistvu Milana Jurišića Jure, tamo negde u Španiji u kojoj je i zakopao famoznu mašinu za mlevenje mesa a ostatak Jurišićevog tela rasuo u nekoj reci. Pre nego što će, navodno, pričati o kuvanju gulaša od ljudskog mesa, rekao je da je to isto meso bacio u wc šolju! Pa, koliko kila ima taj čovek!? Fascinacija samim sobom oplemenjena logorejom kojoj inače nije bio sklon dok je ubijao za Dušana Spasojevića Šiptara. U to vreme u društvu nije progovarao reč ali je umeo da se naslađuje čitanjem jutarnjih izdanja koja su objavljivala njegova sinoćna zlodela.
Tako je – nije isključeno iako je malo moguće – Sretko Kalinić zabavljao bolničko i policijsko osoblje u Hrvatskoj, zabavljajući najpre sebe. Pre će ipak biti da autor Kalinićevih priča nije on, da se za to postarao tim profajlera koji je dobro prostudirao njegov mentalni sklop i tu nam psihu servirao kao Kalinić navodni gulaš Budali. Što je priča morbidnija to su zenice slušalaca veće. Kalinić i kad ne ubija seje strah, i u njega su oči velike.
Dejan St. Jeremić
