Izvor: Kurir, 31.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZORICE, NI ZORU NISI DOČEKALA
BEOGRAD - U domu porodice Lazić u kolektivnom smeštaju u Zemunu muklu tišinu jedino su remetili jecaji oca Dragoljuba i majke Jovanke. Brojne komšije i familija sedeli su pognutih glava, nemajući reči za utehu.
- Zorice, moja Zorice, ni zoru nisi dočekala, pući će mi srce za tobom! - naricala je majka Jovana, koju su pridržavale rođake bacajući pogled ka ulaznim vratima kao da će se na njima pojaviti Zorica.
- Sudbina! To je pusta sudbina! - jecajući počinje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << objašnjava otac Dragoljub. - Bolje bi bilo da sam ja poginuo nego moje dete. Čak je i naš sveštenik zaplakao kada sam išao da se dogovorimo o sahrani. Ovo je još jedna u nizu tragedija koje su zadesile moju porodicu. Umesto malo da živnemo, ponovo mrak. Meni su 22. marta 1999. godine Albanci ubili brata, posle toga je došlo bombardovanje, a mi smo posle završetka rata došli u Beograd. U prvom trenutku bili smo smešteni u hali Pinki, da bi se posle toga nekako skućili u ovih tridesetak kvadrata - otvara srce i dušu Dragoljub i kaže da mu je najtužniju vest, o ćerkinoj smrti, saopštila njena drugarica Tamara.
- Na mesto nesreće stigli smo desetak minuta pošto su odneta tela. Zorica je bilo primerno dete i ponos naših života. Pošto je izašla iz kuće „Velikog Brata“, pitala me je kakva je bila, da li se zbog nečega ljutim na nju, da me možda nije obrukala. Ljudima iz „Emoušena“ nikada nije htela da kaže gde živi, ne zato što se stidela već da je ne bi sažaljevali! Jedina želja joj je bila da što pre završimo kuću u Velikom Mokrom Lugom, jer je želela da ugosti prijatelje, a nama je od života ostala samo tuga - ridajući dodaje majka Jovana.
Prema njihovim rečima, Zorici će ispuniti poslednju želju. Pre ispraćaja na večni počinak poslednje večeri biće bdenje sa Zoričinim telom u novoj kući.
Svi prijatelji iz škole i privatnog života došli su da sa nama podele tugu i da Zorici odaju poštu zajedno sa ljudima iz „Emoušena“, sa Savom, Irinom i Mikijem - kaže neutešan otac Dragoljub. - Mi i dalje ne verujemo da Zorice nema - gledajući ka vratima kaže Dragoljub. - Sve mislim da će ona da upadne kao bandit i da pita da li je bila dobra.
Brat od tetke Tomislav Mijatović, kao i tetka Vera, kažu da su došli da podele preveliku tugu. Zoricu smo voleli kao svoje dete i kažemo da ona nije znala nikoga da mrzi i da je pored svih nedaća koje su je snašle imala razumevanje i ljubavi za sve ljude.
Sahrana nastradale Zorice obaviće se početkom sledeće godine na mesnom groblju u Malom Mokrom Lugu.
