Izvor: Večernje novosti, 13.Apr.2013, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika Ivanča pokušava da nastavi život
Dok su porodice trinaest žrtava u Velikoj Ivanči oplakivale svoje najmilije, u subotu, prvog dana posle sahrane, telo ubice Ljubiše Bogdanovića, nakon obdukcije na Institutu na sudsku medicinu, dopremljeno je u kapelu u Deligradskoj ulici u Beogradu. Njegova porodica odlučila je da bude kremiran. A gde će završiti prah, o tome još ne razmišljaju. Njegovi žele da na ovaj način ukažu poštovanje prema očevim žrtvama, ograde se od njegovog zločina, a Velikoj Ivanči pomognu da se smiri, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i da se ne deli. - Niko nema pravo da anatemiše čitavo selo zbog bezumnog čina jednog čoveka. Niti ima pravo da izoluje njegovu decu, Slavicu i Zoricu. Nisu one krive za očev zločin kojeg, moguće je, ni on sam nije bio svestan. Ovim rečima su reportere „Večernjih novosti“ dočekali u subotu meštani Velike Ivanče. Pokušavaju, ali bezuspešno, da se otmu nesreći koja je potresla svako domaćinstvo, onog jutra kada je njihov komšija Ljubiša Bogdanović na spavanju ubio trinaestoro ljudi, među njima i dvogodišnjeg Davida Despotovića. Od te zore, proteklog utorka, u ovom, do tada mirnom mestu nadomak Mladenovca, niko se ne smiruje. I niko nema tačan odgovor zašto je baš Ivanči sudbina namenila crni beleg na mapi Srbije i regiona. - Dugo se, možda nikada, mi od ovoga nećemo oporaviti - kažu nam ovdašnji domaćini. - Rane su duboke i ko da ih zaceli? Mala smo mi sredina, svi smo se dobro poznavali. Poznavali i poštovali. A odjednom, među nama nema tih dobrih ljudi, kakav je do zločina bio i Ljubiša, naš komšija i rođak. Rođak i komšija njegovih žrtava. Šta ga je pokrenulo na zločin? Molimo boga da što pre stigne odgovor. Da nas, barem, donekle, umiri. Selo se povuklo u sebe. U danu posle sahrane ubijenih, vladala je mukla i teška tišina. Presecali su je samo povremeni jauci sa groblja na koje je najbliža rodbina žrtava poranila da, po običaju, poseti grobove najmilijih. Okade ih, zapale sveće, iznesu posluženje za pokoj duše nevino stradalih: Ješića, Stekića, Mijajlovića, Despotovića i - Bogdanovića. Svako je oplakivao svoje. Rodbina žrtava - svoje najmilije. Ćerke Ljubiše Bogdanovića - brata i baku, prve očeve žrtve. Na tri mesta u jednom groblju vladala je jedino - tuga. Na ovim mestima sahranjivani su ubijeni, gde počivaju i preci nesrećnih porodica.NJEGOV MOZAK ZNA Šta se preokrenulo u tom, do zločina, za sve dobrom čoveku, samo njegov mozak zna - i dalje se pitaju u Ivanči. - Tražimo odgovor struke. Što pre stigne, i mir će ovde pre stići. Čekaju nas njive, posao, škola... I praznici. - Svi smo mi u istoj nesreći - kaže nam Sreten Despotović iz porodice u kojoj je Ljubiša Bogdanović ubio petoro: Sretenovog brata Mikajla, snaju Milenu, unuka Gorana i njegovu mladu suprugu Jovanu, dvogodišnjeg praunuka Davida.- Nije lako ćerkama Bogdanovića, znam. I one oplakuju brata Branka i baku Dobrilu. Prvi su stradali od iste ruke, ruke sina i oca. I selo Ivanča, kao svako drugo selo u Srbiji, koje ima svoje posebnosti, svoju psihologiju i pravila, izdiglo se iznad velikog zla. Ućutkalo dežurne analitičare i proroke i zaustavilo, pre dva dana, pokrenutu peticiju da se ubici Ljubiši Bogdanoviću zabrani ukop u selu. Sad i za vek vekova. Učinili su to kada su čuli da ni Ljubišine ćerke ne bi želele da im očev grob, uz grobove njegovih žrtava, bude grob spoticanja i razmirica. Rešile su, sa najbližom rodbinom, da očevo telo - kremiraju. A šta će biti sa prahom, o tome, zasada, ne razmišljaju.PORODICA ZA UGLED Niko od meštana ni u danu posle sahrane nije želeo da govori o Ljubiši Bogdanoviću ništa ružno. Ponavljaju da je bio „pri ruci svima, a čitava njegova porodica za ugled“. - Kada se oženio njegov brat Radmilo, Radmilova supruga je dve ili tri godine živela u zajednici sa Ljubišinom porodicom. Tu je rodila i prvo dete, a da nikada nije bilo nijedne gorke reči među njima. Zaista su takvi bili. Šta se premetnulo i okrenulo, ko to zna. - Za nas bi rasterećenje bilo kada bi neko, a ja sad ne znam da kažem ko, odlučio gde bi taj pepeo bio pohranjen - kaže jedan od rođaka Bogdanovića. - Da se zakopa? Zaboravi? Uništi? Kako god, samo da ove porodice lakše premoste nesreću. Da se selo smiri i ne deli. Da u miru dočeka Vaskrs. Vaskrs duše i praštanja. Života, kakav je nekad bio u Stublinama, ovom našem mirnom zaseoku. Da li je to moguće? Da li će Ivanča na ovoj nesreći koja ju je pogodila, moći da obnovi život bez strepnje? A ona, u ovom malenom selu, danas zaključava domove. Iza vrata ovdašnjih domaćina danas, kao što nikad nije bilo, prvo pitaju: ko je, pa ih otvaraju. - Malo je ko od nas, do onog prokletog utorka, zaključavao vrata - govori Milovan Kostadinović, komšija Bogdanovića. - Pre, nije bilo potrebe. A to, da li je moguće da se ovde živi kao nekad... Nikad! Rane su duboke i niko ih ne zaceli. Ne kažem da su Ljubišina deca otvorila te rane. Ali on jeste. Razumna je odluka da mu se za grob nikada ne sazna. DESPOTOVIĆI JOŠ U ŠOKU Nikada te nećemo preboleti, dečače naš. Nikada - prolamao se u subotu jauk Davidove bake Valentine sa uzvišice na kojoj je seosko groblje. Ovu kuću, kada se rodbina raziđe, više nema ko da otvori. Ljubiša Bogdanović u domu Despotovića ubio je petoro, među njima i dvogodišnjeg Violetinog unuka Davida. Porodica ni u subotu nije imala snage da izađe pred novinare. OPŠTINARI Predstavnici Skupštine opštine Mladenovac, zaduženi za sahranu i brigu o porodicama žrtava, u subotu iza podneva, pozivali su svaku porodicu pojedinačno. Interesovali su se da li su dobro i kakva im je još pomoć potrebna. - Znam da im je sada najpotrebniji mir, ali mi smo im pri ruci - kaže za „Novosti“ Dejan Vićovac, član Gradskog veća. - Verujte da smo i mi, koji smo sve ove dane bili sa nesrećnim porodicama, još u velikom šoku.
Nastavak na Večernje novosti...
