Izvor: Blic, 27.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usmrćen drvoseča
Usmrćen drvoseča
BERANE - I pored toga što mu je ovo treće ranjavanje u životu (dva puta na ratištu) Damljan Božić (25) iz Kotor Varoši, dugo će pamtiti petak, 24. avgust 2001. godine jer je, kako reče u izjavi za 'Blic', uz dosta sreće i hrabrosti izbegao sigurnu smrt. Naime, u mestu Jelenak u pograničnom delu teritorije Plav prema Kosovu, Božić je zajedno sa kolegama sedam dana kao sezonski radnik sekao šumu za privatnog preduzimača Gojka Tubića. Radio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je Božić na eksploataciji smrčeve građe sve do trenutka kada su ih tri maskirane neidentifikovane osobe napale i tom prilikom ubile njegovog druga Nenada Markovića (21) takođe iz Kotor Varoši.
- Ne mogu da prežalim što Nenada više nema među živima. Bio je mlad, veoma hrabar, tek je počeo da živi, a došao je ovamo da radi na moj nagovor, jer sam mu rekao da se dobro zarađuje. Da tragedija bude veća pre nekoliko godina i otac mu je poginuo na ratištu, a on je juče sahranjen - priča Božić.
Vraćajući se na ono šta se sve dešavalo, Damljan je za 'Blic' istakao:
- Oko 10,30 bio sam u šumi. Srušio sam smrču, okresao je i pošao da presečem trupce. Odjednom, ispred mene je izašao momak u crnoj majici, na sebi je imao crne farmerice i čizme 'kanađanke', a na glavi braon žensku čarapu. Ipak, i kad bih ga video među hiljadama ljudi i sada bih ga prepoznao jer mi je njegov lik mi je ucrtana do kraja života - priča Božić i naglašava da je od napadača, koji mu je uperio pištolj u glavu, bio udaljen svega nekoliko desetina santimetara.
- Do mene je bio pratilac Nenad, a ispod vlake bio je Ranko Krčić. U prvom trenutku mislio sam da se neko od kolega šali da nas plaši. Međutim, kada sam čuo albanske reči shvatio sam da je vrag odneo šalu. Iznad mene je bio napadač u plavom odelu i držao u ruci automatsku pušku, a iza je stajao treći u šarenom maskirnom kombinezonu, kakve ima kineska vojska - žuto zelene boje i takođe je držao automatsku pušku, govori Božić kome su naredili da ugasi motornu testeru pokazujući mu šta da uradi pošto nije razumao takvo naređenje na albanskom.
- Onaj u plavom odelu uzeo je testeru i zajedno sa onim koji mi je uperio pištolj u čelo naredili su meni i Markoviću da idemo prema lageru. Krčić je pobegao, ali su ga ubrzo uhvatili. Pitali su nas nešto na albanskom i zaustavili nas na pola puta. Rekao sam im da smo Bosanci, da radimo, ali jedan od njih me opsovao, pretpostavljam šta znači, jer sam slušao takve psovke na albanskom. Doveli su nas do lagera sa rukama uvis, gde su bili Slobodan Pelengić - Cigo i Milorad Tubić. Cigo je shvatio o čemu se radi, počeo je da beži, a onaj napadač u crnoj majici je krenuo za njim i počeo da puca u tom pravcu. Istog trenutka Nenad se bacio na napadača u plavom odelu, navukao mu je majicu i jaknu na glavu i oteo mu pušku. Ja sam potrčao prema ovom drugom, ali nisam uspeo da stignem do njega. On je pucao u Nenada, pa onda u mene. Pao sam u baru, ali sam znao da ću, ako ustanem, dobiti još jedan metak. Stegao sam ranu da ne iskrvarim i zažmurio. Glavu sam zagnjurio u baru i čuo sam glasove. Oni su mislili da sam mrtav i zato su produžili. Nenad je valjda u onim zadnjim trzajima poskočio i pao je iza mene u baru. Čuo sam da krklja, znao sam da mu nema pomoći, priča vidno potresen Božić.
Ovaj na oko stasiti mladić kaže da se i ne seća svih detalja ali opet priča veoma razgovetno.
- Miloradu Tubiću, kako mi je kasnije rekao, oduzeli su sat i zlatnu minđušu. Napadač koji je pucao na Pelengića uperio mu je pištolj na čelo, ali pošto mu je najverovatnije ponestalo municije nije mogao da puca. Da je imao više metaka i on bi bio mrtav, kazuje Božić, dalje objašnjavajući šta se sve dešavalo na mestu tragičnog događaja u mestu Jelenak, na planini Čakor u opštini Plav.
- Nakon što su otišli napadači ubrzo sam čuo korake i mislio sam da se ponovo vraćaju. Nisam se pomerao, ali sam brzo začuo kako Milorad Tubić plače za Nenadom koga smo svi zvali 'Zevo'. Tada sam ja ustao i rekao im da sam ranjen, da idu po pomoć jer sam znao da ima kamion dole na otpremi, što su oni i učinili. Krenuo sam peške, a pošto sam imao majicu dugih rukava čvrsto sam svezao na rame da ne iskrvarim. Išao sam tako nekih 4-5 kilometara žureći ka Čakoru da bih se spasao. Nekoliko puta sam mislio da ću se onesvestiti, ali sam se osvežavao vodom iz potoka. Bojao sam se da ne iskrvarim, da ću pasti i da me niko neće naći. Kad su čuli dole na lageru da su nas napali Šiptari, svi su pobegli osim Milorada Tubića koji je upalio kamion dizalicu, dovezao se do mene i prebacio me na Čakor kod vojske. Osećam se dobro, ne znam kada ću izaći iz bolnice, kolege mi svakodnevno dolaze u posetu, a jedino za čim žalim je, kako rekoh za Nenadom koga sam ja doveo ovde i koji je juče sahranjen u našoj rodnoj Kotor Varoši. Znam jedino sigurno da više nikada nećemo raditi ovde, a gazda mi je rekao da se svi radnici a i mašine spremaju da idu na posao za Srbiju - kazao je Damljan Božić. P. R.
