Izvor: Politika, 19.Avg.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubistvo bez tela žrtve teško je dokazati
Nije pronađen ni najmanji trag koji bi ukazivao da je dečak Đorđe Andrejić ubijen
Prošlo je četiri nedelje otkako se trinaestogodišnjem Đorđu Andrejiću gubi svaki trag u ataru sela Majilovca kod Velikog Gradišta. Otklonjene su sve sumnje da je dečak kidnapovan, tvrde u Višem sudu u Požarevcu. Đorđeva majka Marina Andrejić okrivljena je za ubistvo sina, ali postavlja se pitanje kako dokazati ubistvo bez tela žrtve. Policija je pretražila svaki metar nepristupačnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << terena u prečniku od nekoliko kilometara. Nije pronađen ni najmanji trag Đorđa Andrejića, čak ni deo garderobe ili bilo kakav materijalni dokaz ubistva.
Kako se na suđenjima postupa u slučajevima ubistva bez tela žrtve, pitali smo dr Milana Škulića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.
– Veoma je retko da se neko krivično goni i osudi za ubistvo, a da nije pronađeno telo žrtve. Tako nešto formalno nije nemoguće, ali bi se u krivičnom postupku moralo dokazati da je delo izvršeno a da telo ili delovi tela, iz određenih razloga, ne mogu biti pronađeni. To se može dogoditi u slučaju da je telo uništeno, na primer ako je žrtva raskomadana, a delovi potopljeni u jaku kiselinu a potom na odgovarajući način rasuti, ili ako je bačena u neku veliku reku. Međutim, i tada se veoma retko dešava da baš ništa ne bude pronađeno. Pre nekoliko godina žrtva je raskomadana i bačena u Dunav ali su delovi tela ipak pronađeni i to je bilo dovoljno da se dokaže ubistvo – kaže dr Škulić.
Podseća na slučaj serijskog silovatelja i ubice Metoda Trobeca, pre dve decenije, u tadašnjoj jugoslovenskoj republici Sloveniji. Trobec je tela svojih žrtava spaljivao u peći, tako da su ostali samo neki delovi kostiju.
– Trebalo je dokazati da su to delovi određenih osoba, a to nije bilo lako jer u to vreme nije rađena DNK analiza, koja danas prilično olakšava identifikaciju žrtve, jer je dovoljan i najmanji biološki trag, sasvim mali deo, obično kost ili deo tkiva, pa da se identifikuje žrtva. Ponekad telo žrtve bude skoro potpuno uništeno, kada je reč o nekim masovnim nesrećama ili pogibijama u ratu. U tragičnoj pogibiji radnika RTS-a u vreme agresije NATO-a 1999. godine, od nekih žrtava nije ostalo gotovo ništa, a vrlo mali delovi tela bili su skoro nepodobni za odgovarajuće analize. Tada je prvi put u Srbiji korišćena DNK analiza – podseća profesor.
Kada je reč o nestanku dečaka Đorđa Andrejića, ne postoji ni jedan jedini njegov trag.
– Mora se učiniti sve što je moguće, ako je zaista dete tragično nastradalo, da se njegovo telo pronađe. To je neophodno ne samo u cilju dokazivanja eventualnog krivičnog dela ubistva, već i zbog humanih razloga jer žrtve zaslužuju da budu sahranjene na dostojanstven način. Slobodna je ocena tužioca da li smatra da ima elemenata da goni za ubistvo. Ukoliko telo ne bude pronađeno, sud će na temelju svih izvedenih dokaza utvrditi da li je reč o ubistvu ili ne – kaže dr Škulić.
Profesor ukazuje da će za krivični postupak biti važno pitanje uračunljivosti okrivljene majke.
– Kod nas se veoma retko dešava da majka ubije svoje dete, naročito ako je maloletno. To nema nikakve veze sa čedomorstvom, koje majke čine u odnosu na tek rođenu decu. Kod nas se češće dešava da deca ubijaju roditelje, kao i da brat ubije sestru, a ekstremno je retko da sestra ubije brata – kaže dr Milan Škulić.
Pitamo da li bilo kakav detalj u ovom slučaju ukazuje da je Đorđe Andrejić ipak živ i da je možda prodat ili otet, s obzirom na činjenicu da se okrivljena majka vratila kući tek posle dva dana.
– Roditelji koji povrede dete obično tvrde da je dete nestalo ili da je negde otputovalo. Nema nikakve logike da majka prizna ubistvo da bi opravdala trgovinu detetom ili otmicu, ukoliko je duševno zdrava. Obično u slučajevima trgovine decom majke tvrde da je dete otišlo samo ili da se izgubilo, ali nijedna nije tvrdila da je ubila dete – kaže naš sagovornik.
Uveren je da će vreme doprineti novim saznanjima o nestalom dečaku, čija majka tvrdi da ga je ubila. Teško je zamisliti, kaže dr Škulić, da neko sa 13 godina u takvim okolnostima i na takvom području nestane bez ikakvog traga na duži vremenski period, a da je u životu. Međutim, ni ta pretpostavka se ne može apsolutno isključiti.
U krivičnom postupku važi načelo slobodne ocene dokaza. Sud utvrđuje kako će nešto da dokaže i kada smatra da je nešto dokazano. Nema formalnih dokaznih pravila. Iako je teško zamisliti, kaže naš sagovornik, da neko može biti osuđen za ubistvo a da nije pronađeno telo žrtve, to nije nemoguće, ali je veoma retko i takvo se ubistvo mnogo teže dokazuje.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 20/08/2010
.jpg)
