Izvor: Blic, 17.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teže nego pod Turcima
Teže nego pod Turcima
Januara 1969. u Titov kabinet preko Informativne službe Centralnog komiteta SK Srbije stiže pismo meštana preševskog sela Buštranja, koji su imali slične probleme kao i Srbi na Kosmetu:
'Draga braćo, pomozite nam! Vi živite u drugoj sredini, u sredini čiste nacije, čisto srpskoj sredini. Vi možda nećete moći da razumete ovu našu situaciju i nadamo se da kroz ovo nekoliko primera možete da uđete u ovu sredinu i opipate život ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u njoj, a posebno nas Srba. Evo zapravo o čemu se radi.
Selo Buštranje je poznato široj okolini kao selo revolucionara. Iz njega je izišlo više ljudi koji su poznati kao prvoborci i borci NOR (da ih ne navodimo po imenu - svi Srbi). Naše selo je dvonacionalno - u njemu žive Srbi i Albanci. U toku rata dali smo velike žrtve. Ostalo je mnogo žena bez muževa i majki bez dece, deca bez jednog ili oba roditelja, brat bez brata i sestra bez brata.
U ratu smo stradali od Nemaca, Bugara, ali ruku na srce i od Albanaca. U tim sudbonosnim danima na poziv Tita i Partije klicali smo Titu i Partiji i borili se protiv okupatora. Nož u leđa nam je zadavan često od strane Albanaca. Bilo kako bilo, sve je to prošlo i verovali smo da je iskovano bratstvo i jedinstvo i da je ono trajno rešeno. Opet, posle skoro 25 godina slobode, vidimo koliko je to bratstvo ‘skovano’. Danas se osećamo kao da smo potčinjeni (i jeste tako), kao da su jednaka prava samo san, kao da živimo u vremenu od pre sto godina, kao da je ponovo povučena granica preko Ristovca (gde je u devetnaestom veku bila granica između Srbije i Turske).
Kakvo je to stanje pokazaćemo na nekoliko primera - posebno se pogoršalo posle novembarskih događaja (demonstracija 1968.).
Situacija je kod nas takva da svojina nije više sigurna. Dešava se ne retko da u svojoj sopstvenoj njivi Srbin bude pretučen samo zato što opomene Albanca rečima: ‘Zar ovo nije sramota što činiš, zašto mi praviš štetu’. Na ove reči Albanac je u stanju da odmah kidiše na vlasnika njive nožem ili tojagom - isprebija čoveka i nikom ništa. Takvih je slučajeva kod nas u selu bilo za kratko vreme šest, bilo bi ih i više da se Srbi nisu sklanjali. Reći ćete: tužite ih sudu. Možemo da vam kažemo da nema leka po sudovima, batine ostadoše kao od oca i majke - kao naše reparacije od Nemaca.
Sada nešto o opštinskim organima uprave i vlasti. Albanci zauzimaju ova mesta: predsednik Skupštine opštine, načelnik Vojnog odseka, šef Uprave prihoda, načelnik SUP, sekretar Komiteta SKJ, komandir Stanice milicije; direktori svih ustanova i preduzeća su bezmalo Albanci. Na ono malo Srba koji se nalaze na položajima direktora vrši se stalni pritisak da svoja mesta ustupe Albancima. Na sednicama Skupštine opštine, pored izabranih odbornika, prisustvuju i neizabrani mudraci (svi Albanci) i sednica je u njihovim rukama.
Navodimo slučaj Saćipi Ajrule, načelnika Odeljenja vojnog odseka (nije biran za odbornika SO). Na jednoj sednici Ajrula je skrojio i odredio radna mesta koja će zauzimati Albanci a koja Srbi. Izneo je interesantan slučaj - odnos broja narodne milicije je 9:2 u korist Albanaca. Zatim da se direktori Srbi smene i na njihova mesta postave odmah Albanci. Na primedbu odbornika da taj predlog nije dobar, zapovednički kaže: ‘Kome se ne sviđa eno mu Šumadije’. Naravno, taj njegov predlog je dogurao dotle da na još malo mesta ostanu Srbi i to za vrlo kratko vreme. Ovo je jedan mali isečak o sednicama SO Preševo - a svaka sednica je u tom duhu', poručuju u pismu meštani Buštranja.
sutra: Traže dve Albanije
