Izvor: Politika, 07.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teške posledice ratovanja
Agresiju ljudi koji su proživeli izuzetno teške trenutke na ratištima sada dodatno povećavaju nove životne nedaće Slučaj Milana Protića, koji je 18 sati pretio da će skočiti sa sedmog sprata zgrade u centru Beograda, psihijatri su povezali sa činjenicom da je devedesetih godina ovaj mladić učestvovao u oružanim sukobima na području bivše Jugoslavije i da, prema ranijim dijagnozama, boluje od klasičnog posttraumatskog sindroma. Za ovaj poremećaj stručnjaci kažu da nastaje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog traumatskog događaja koji prelazi stepen normalnog ljudskog iskustva, a koje osoba i u snu i na javi iznova preživljava. Prema informacijama kojim raspolažu psihijatri, između 70 i 80 odsto obolelih se nikada nije obratilo za stručnu pomoć, jer smatraju da je to najveća sramota i da oni nisu ludi.
Dr Zoran Đurić, psihijatar Instituta za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", kaže da je poststresni sindrom prisutan kod mnogih ljudi koji su učestvovali u ratovima na području bivše Jugoslavije od 1992. do 1999. godine.
– Naši građani neće da dođu u bolnicu da ih sredina ne bi obeležila kao ludake. Zbog toga radije idu kod vračara da isteruju "zle čini" ili sami na svoju ruku piju lekove za koje su od komšija čuli da su odlični. Najveći broj ljudi sa posttraumatskim sindromom utehu nalazi u alkoholu, koji im navodno pomaže da umanje stres i napetost, pa tako "guraju" kroz život sa tegobama. U primitivnim sredinama se takvo ponašanje ovih ljudi opravdava i smatra normalnim – istakao je dr Đurić.
Stručnjaci napominju da poststresni sindrom podrazumeva da se osobi koja od njega pati iznova vraćaju teške scene i stresne situacije proživljavane na ratištu, a da agresiju u čoveku samo pojačavaju dodatne životne nedaće, poput gubitka posla, loše materijalne situacije, promena životne sredine ili razvod braka.
– Jedan broj ovih ljudi, koji su impulsivnog karaktera i koji se ne ponašaju u skladu sa zahtevima sredine, skloni su eksplozivnijim reakcijama, koje dovode do porodičnog nasilja, pa i ubistva. Oni su, u izvesnom smislu, opasni po sebe i okolinu – rekao je naš sagovornik.
Budući da se ovakvi bolesnici ne leče, psihijatri kažu da najčešće završavaju sa dijagnozom depresije. Oni napominju da ovde porodica mora da odigra ključnu ulogu i da člana porodice koji je godine proveo na ratištu, a primetno je da se čudno ponaša, slabo spava, razbija stvari po stanu i svađa se sa svima, odvedu na pregled kod stručnjaka.
– Ključna stvar, koja može pozitivno da utiče na obolelog, je odgovarajuća porodična briga. Međutim, problem je što je sada u krizi i institucija porodice, pa im je lakše da dignu ruke od "budale", a posle se zaprepaste kada on napravi neki incident. Mnogo obolelih potiče iz seoskih sredina, pa osim što su neprosvećeni, žive od socijalne pomoći od nekoliko hiljada dinara i osećaju se degradirano. Kažu da im je teško, jer su se borili za srpstvo, a na kraju su ih svi izneverili – dodao je dr Đurić.
Ukoliko bi se pravio psihološki profil ovakvog pacijenta, psihijatri ističu da je najčešće reč o muškarcima srednjih godina koji su bili izloženi fizičkim i psihičkim ratnim stresovima, koji su gledali kako im drugovi umiru na rukama ili koji su bili ranjeni, ali i koji su se dugo vremena nalazili u rovovima, bez hrane i vode. Prema nekim procenama, oko 25.000 građana Srbije skriveno pati od ovog sindroma, a psihijatri opominju da će se njihovo stanje sa godinama pogoršavati ukoliko ne prihvate lečenje, kao nešto što je normalno u civilizovanom svetu.
Kako nezvanično saznajemo, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku će, u saradnji sa Medicinskim fakultetom i Vojnomedicinskom akademijom, napraviti evidenciju povratnika sa ratišta bivše Jugoslavije. Tada će biti tačno poznat i broj onih kojima je stručna pomoć neophodna. Osim pažnje medicinara, država će ljudima koji su proživeli strahote u ratovima pomoći i da se zaposle ili prekvalifikuju.
D. Davidov-Kesar
[objavljeno: 07.08.2007.]
