Izvor: B92, 29.Jul.2010, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teofil Pančić: Zašto sam pretučen
Beograd -- Teofil Pančić u kolumni u "Vremenu" navodi da jedino što je uspeo da vidi kod napadača je da su veoma mladi, a da su ostali putnici bili potpuno pasivni.
"Ulazim u harmonika-bus na trećim vratima; ne uočavam da ima slobodnog mesta za sedenje, i priparkiravam se blizu prozora naspram vrata na koja sam ušao", piše Pančić.
"Istog trenutka osetim da me neko - utrčavši za mnom u autobus - vuče, cima, bubeca, a onda počinju da pljušte udarci, iz dva >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << čovekolika izvora, sa leve i sa desne strane"...
..."Sve se odigrava u tišini, ne progovaramo ni oni ni ja ni Treća Lica (bar koliko mi dopire do svesti), i traje – opet, ako je meni verovati – možda petnaestak sekundi, šta znam.”
"Autobus (po vozačevim rečima ne GSP-ov nego 'Lastin', policajcu sam kasnije izdiktirao prve tri cifre njegovih registarskih tablica) sve vreme stoji na stanici, otvorenih vrata, sve na izvol’te za slobodno obavljanje teškog fizičkog posla & neometano napuštanje poprišta. Kadar okolnih putnika u mom unutrašnjem bioskopu je zamrznut: niko se ne pomera.”
Zabrinutost u NUNS-u
Nezavisno udruženje novinara navodi da je zabrinuto što još nisu pronađeni napadači na Teofila Pančića i ponovo pozvalo policiju da uloži sve napore da nađe napadače i nalogodavce.
Iako nema razloga za sumnju da policija čini sve ne bi li bio rasvetljen ovaj događaj, u izjavi ministra Ivice Dačića ima previše pravdanja i opštih mesta koja su do sada, po pravilu, predstavljala alibi za nesposobnost policije da otkrije nasilnike, izjavio je predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.
On je podsetio da su do sada napadači na novinare uglavnom ostajali neidentifikovani i naveo da NUNS s punim pravom strahuje da se to ne ponovi i u ovom slučaju.
"U magnovenju uočavam da su stvorenja koja su me napala po svoj prilici mladunci, samo toliko mogu da nazrem ispod kapuljača kojima su bar delimično zaklonila svoje ekvivalente onoga što se među pripadnicima ljudske vrste obično naziva licem.”
"Bubecaju me kako dospeju da me dohvate, mislim da im je namera da me obore na pod i lepo izgaze, ali im to ne polazi za rukom jer sam dosta nepristojna i neuviđavna žrtva, pa pružam aktivan otpor. Na kraju istrčavaju iz autobusa i udaljavaju se 'u pravcu celog sveta' (kako zna reći Miloš Vasić), a za početak u pravcu zemunske apoteke i Madlenianuma.”
"Izlazim za njima iz autobusa i nemoćno gledam kako im landaraju repovi u trku niz Glavnu ulicu. Vozač i još jedan mladić prilaze mi, pitaju kako sam, mladić kaže da zna ko sam, tako nekako.”
"Putnici se beskrajno polako odmrzavaju, neki izlaze iz autobusa i udaljavaju se na bezbednu distancu (da koga ne ugrizem?) i vrlo ubrzo počinju da poulazuju u pristižuće autobuse, ne pitajući mnogo kuda voze – važno je samo pobeći sa poprišta Nemilog Događaja. A ponekome sigurno i milog, jebiga...”
"Ovo je važan momenat: jesam li ja mogao dobro videti napadače? Naravno da nisam. Jesu li bar neki od obližnje stojećih i sedećih mogli dobro da ih vide i znatno bolje od mene da ih opišu? Naravno da jesu. Pa, je li to bilo ko od njih učinio? Naravno da nije”...
Ovde možete pročitati ceo tekst Teofila Pančića objavljen u današnjem "Vremenu".
Na istu temu možete pročitati tekst novinarke "Vremena" Tamare Skrozze.
