Izvor: Politika, 25.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamna strana meseca
Reporter "Politike" sa noćnim čuvarima groblja: Bilo je slučajeva da sa skeleta čak istrgnu vilice zbog nekoliko zlatnih zuba
Zgrudvao se i zgrušao dah, a noć ga sve dublje gura u ždrelo. Kao kamenice oštrih ivica. Mrak je lutkar... Venama nas kao marionete okreće kuda on želi. Od groba do groba, od groba do...
Nema, ni pred Bogom ni pred ljudima, opravdanja za žive da sada budu ovde gde smo mi. Presuda porote jasenova, topola i kestenja je jasna i konačna: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smiraj za umrle. Večni. Nenarušivi...
– Da je sreće da je tako i da grobljima ne trebaju čuvari. Da nam je u svesti barem primisao o svetosti ovih mesta, ali nije. Prečesto nije. – Gube se nekuda, ka prvim humkama, reči Predraga Stamenkovića i Bojana Vukotića, terenskih kontrolora službe obezbeđenja Novog groblja. Otrgne se snop svetlosti baterijske lampe tamo gde pogled ne bi. Mesec je za inat stavio akcenat na zloslutne crne "lade" karavan.
– Nije mene od mrtvih strah. Živih se bojim. S njima je teško. Ne daju mira ovom gradu pod zemljom – ponovo Predragov glas. Sada više kao eho tužbalica i opela razbijen na teške slogove. Slušamo ga, ali ne čujemo. Nešto dobacuje neutešni odsjaj kandila o crne mermerne ploče. Veli da ćutimo. Sveće ispovedaju zemlju i nebesa.
– Dođi, pogledaj – u travi starog austrougarskog groblja, uz ogradu, špricevi, poderane kesice limontusa i metalna kašičica. Narkomansko "sveto trojstvo". Na zidu grafit: "Udri po gudri".
– Ima ih noću koliko voliš. Groblja su za njih idealni štekovi. Mir, tišina, daleko od pogleda... Nalazio sam ih i usred dana. Predozirane. Samo se izvrnu preko humki... – možda nije ni vreme ni mesto kletvi, ali se otme. Život je možda stvar pogrešnog ubeđenja. Stanje svesti. Alternativa. Prevara. Ali smrt je valjda jedina neprećutana istina i stoga ne sme biti skrnavljena.
– E, da su narkomani jedini problem... Svako groblje ima svoju muku. Ovde su krađe najveća. Cveće i venci su stara, ispričana priča. To su organizovane grupe kojima se ne može stati na kraj. Pljačkaju grobnice i kradu nakit sa umrlih. Bilo je slučajeva da sa skeleta čak istrgnu vilice zbog nekoliko zlatnih zuba. Demoliraju spomenike lomeći i odnoseći ograde, klupe, kante, krstače... Sve što može da se uzme u ruke, to se krade. A mi im praktično ne možemo ništa. Površina ovog groblja je 35 hektara. Dok mi obilazimo jedan kraj, na drugome vojska lopova može da radi šta hoće. Evo, dok mi sada šetamo, iza spomenika možda čuči njih ko zna koliko i čeka da prođemo pa da nastave s "poslom". Da nas je stotinu, pa je malo, a ne dvojica – vele ovi taoci, u najmanju ruku, specifičnog zanimanja. Valjda već po navici, svikle im se noge, pa nekako mekše gaze. Senke ne reže na njih. Na nas kidišu.
Otrgne se list pa zvonko, ko železo, tresne o stazu. Čini se, svaka travka ko srp udara, zaseca zglobove. Slova sa spomenika su pojmovi ukrštenice čije je rešenje uvek isto: odlazi odavde! Čula su kaleidoskop s kojim se groblje poigrava...
– Strašno je i, veruj mi, sramota me je i da ti pričam šta sve ljudi rade na groblju. Pričali smo malo pre o narkomanima. Gledao sam svojim očima, na Centralnom groblju, kako diler u kandilo stavlja paketić droge. Odmakne se koji metar, zatim dođe kupac, uzme paketić i stavi pare. U to isto kandilo. Nije ni tu kraj ljudskoj morbidnosti. Manijaci i egzibicionisti... Šta o njima reći? Šta reći o dedi koji je dolazio na groblje i onanisao gledajući žene, naslonjen na spomenik. O pijancima koji uletvljeni dođi i polegaju u rake da spavaju. O ljudima koji dovode pse u šetnju. O prostitutkama koje ovde zadovoljavaju svoje mušterije. O satanistima... Ja sam baš, pre nekoliko godina, išao na intervenciju – prijava požara na groblju. Dođem na lice mesta i vidim – grupa momaka i devojaka podložila krstove. Stanem nekih stotinak metara od njih. Šta ću. Mislim, ako su već mogli to da urade, šta su sve spremni meni da učine ako im priđem. Dok sam otišao da pozovem policiju i dok su oni stigli – prođe voz. Sve ostane mrtvo slovo na papiru. Sve se vrti u krug – možda i tužniji od Predragovih reči jeste fakat da bez rezerve u njih verujemo. Pamet bi valjda trebalo da sa dozom gađenja, ili barem neverice, prihvata nedela gluposti... al`, nažalost, zlurade godine za nama su učinile svoje. Otupesmo na sve. Nije da smo tako šta želeli, ali smo, ruku na srce, očekivali da ćemo čuti baš ovakve priče.
Nastavljamo dalje. Krugom, tajno utkanim, u strukturu svakog groblja. Njegov početak je vazda i kraj. Njegov kraj je uvek početak. Ironija. Istina. Personifikacija života...
Tišina je sve što sada želimo. I za sebe i za sve one o čiji smo se mir ovde ogrešili.
Vetar nam sad duva u leđa. I on nas požuruje. Kasno je već, koliko god to ovde baš ništa ne značilo. Il' načilo sve...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 25.09.2006.]
