Izvor: Večernje novosti, 12.Jan.2013, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svojnovo: Sahranjeni mladići otrovani ugljen - monoksidom
SVOJNOVO ne pamti takvu tragediju. Ni takvu sahranu. Više hiljada ljudi slilo se u subotu u ovo selo pod Juhorom da na poslednje putovanje isprati Jovana Ilića, Miloša Atanaskovića, Đorđa Marjanovića i Marka Živkovića, mladiće koji su se pre četiri dana ugušili ugljen-monoksidom.Na raskrsnici u centru, gde su se uvek sastajali i rastajali, odmalena, zajedničko opelo služio je protojerej stavrofor, profesor Milutin Timotijević, rektor Bogoslovije SPC, u Nišu, uz sasluženje sveštenstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i monaštva Braničevske eparhije.Nemerljivi tuga i bol, koji traju od trenutka kada je prostrujala vest o smrti mladića, u subotu su bili gotovo opipljivi. Jauci iz kuća stradalih, koje su jedna od druge udaljene jedva pedeset metara, sudarali su se, kao i kolone naroda koji je nesrećnim porodicama pružao utehu.MILI DEČAK JOVA - POSLALI smo našeg dečaka u Niš da se školuje za sveštenika, našeg Jovu bogoslova - nabrajali su nesrećni Jovanovi roditelji. - A sada ga mrtvog ispraćamo. Školski drugovi Jovana Ilića u subotu su pratili sveštenstvo u pojanju “Večnaja pamjat”. Glasovi su potresali okupljeni narod.Iz Niša su doputovali đaci i profesori Bogoslovije, koju je pohađao Jovan Ilić. Iz Beograda, iz Pravno-birotehničke škole - vršnjaci i nastavnici Miloša Atanaskovića, đaka generacije. Iz Paraćina - srednjoškolci Ekonomsko-trgovačke škole sa razrednim starešinama. A Marka Živkovića znali su i izvan Paraćina, kao sportistu i dobrog majstora. Svako dvorište bilo je pretesno za ovoliko tuge.Oko 13 časova, neposredno pre opela, krenule su povorke sa belim kovčezima prerano ugaslih mladih ljudi. Jauci su zaparali vazduh. A iz dvorištu Atanskovića, odjeknule su trube.- Svirajte za moga sina - vikao je nesrećni Milošev otac, Bojan. - Svirajte mu mrtvom, kad za života niste stigli.Ne zna se da li su jače trube ili jauci. Otac je pozvao Miloševe drugove u kolo. Na terasu nove, lepe kuće, koju su Atanaskovići sagradili za sina jedinca, izašla je i majka Gordana. Pozlilo joj je. Kada se pribrala, molila je:- Svirajte... svirajte onu Miloševu, “Sećaš li se, Sanja”. I, svirajte mu “Deliju”, takav je naš sin bio...Devojka njenog sina zove se Sanja. Njoj se Miloš javio, dok je umirao: “Jao, jao, srce, gušim se”, bile su njegove reči. Ni ona ni on nisu slutili da su - poslednje.Otac Bojan je podizao sinovljevu fotografiju i jaukao:- Ne stajte, ne stajte... svirajte mu. On je voleo muziku. Voleo je život, a ja ga sada, nesrećan, zemlji zauvek predajem.Svojnovo, na mapi tuge Srbije. Posle opela, rektor Timotijević je govorio:- Deco moja, niste rođeni u istom danu, niste u iste škole išli, ali ste umrli u jednom danu. Šta to bi s vama, u ovo nesrećno vreme, u kome je i Srbiji teško. Da vas nema, a potrebni ste nam. Nema Srbija dece za sahrane. Potrebni su joj za život. danas potrebniji nego ikada. Za vama žale vaši roditelji, Svojnovo, Paraćin. I cela Srbija je zanemela. Kad sinovi trebaju da se rađaju, mi vas, deco moja, sahranjujemo. Srbija nam nema prijatelja, spasilaca. Nju ne mogu spasti ni generali, ni maršali, već jedino srpska majka...MAJSTORSKE RUKE MARKOVE MARKO Živković završio je Ekonomsko-trgovačku školu u Paraćinu. Ali već posle osnovne krenuo je sa ocem na posao. Radio je instalacije za grejanje. Igrao je fudbal.Oprostio se predsednik MZ Svojnovo, Milorad Dačić.- Četiri najlepša cveta iz naše bašte, koji bi, da je sreće a ne nesreće, proneli slavu sebi, Svojnovu i Paraćinu. Možda nisu ni znali koliko smo ih cenili i voleli. Onako vredne, duhovite, lepe i nasmejane. U Svojnovu se deca rađaju, sinovi čuvaju da sačuvaju ognjište, slavu i ime. To je, za naš kraj, svetinja. A danas mi, jadni, nemoćni, pratimo četiri kovčega. Pratimo našu decu tamo gde im mesto nije.Povorka koja je pratila četiri bela kovčega spojila je mesto opela i mesno groblje na uzvišici, udaljeno više od kilometra. Kuće mladića su ostale prazne. Ali otvorenih vrata... ĐORĐE OSTAVIO SLIKEĐORĐE Marjanović, jedino dete Sonje i Momčila Marjanovića, bio je i slikar. Njegove slike ostale su roditeljima, ali i drugovima iz škole u Paraćinu.- On je bio sve, samo nije bio tuga i bol - govori otac Momčilo.MILOŠEVO IME, PESMA- NARUČIO sam mome sinu svirače, jer je voleo pesmu. I sam je pisao stihove - govorio je otac Bojan.
Nastavak na Večernje novosti...
