Izvor: Blic, 12.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suveniri za turiste
VALJEVO - Do pre samo četvrt veka, u Tešnjaru je bilo vrlo živo - jer su do prolaznika stizali zvuci iz autentičnih zanatskih radnji, od sarača preko vunovlačara i kazandžije do opančara. Stare zanate pregazilo vreme pa su se u njihove lokale uselili butici, kafići, menjačnice... U staroj valjevskoj čaršiji, kada su u pitanju stari zanati, „knjiga je spala" na dva slova - na grnčara i bojadžiju.
U prizemlju najstarije stambene zgrade u Valjevu, Konaku kneza Jovice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << decenijama radi grnčarska radnja Dragoljuba Kostića, autentičnog zanatlije koji je ovaj posao nasledio od svog oca. Čika Dragoljub, u okruženju činija, ćupova, svećnjaka i bardaka, pravih umetničkih dela grnčarije, sedi i čita novine jer, kako kaže, posla nema.
- Grnčarski zanat se u mojoj porodici prenosio s kolena na koleno. Sećam se kad sam bio mlad, puna kola grnčarije smo vozili na vašare gde se na veliko kupovalo, od tacni, činija i ćupova do testija i okarina. Bilo dobro jer je ovo bilo najkorišćenije posuđe, a danas sve ode u plastiku. Da nema turista u Tešnjaru da leti kupe nešto kao suvenir, bardak ili čuturu za rakiju, supruga Emilija i ja bismo mogli odmah da stavimo ključ u bravu - kaže Kostić.
Poslednjeg šegrta čika Dragoljub je imao pre pet godina, ali je momak odustao kada je shvatio da od ovog zanata nema velike vajde.
- Nije ovo lak zanat, treba dosta vremena da bi se naučio, a posle i kad si majstor radiš od jutra do mraka. Nije lako danas doći ni do prave gline jer da bi sud bio čvrst, treba specijalna glina i treba je mešati po ceo dan. Najteže je napraviti bardak za rakiju jer ima više delova. Prvo osnova, pa se ona suši, pa se sastavlja drška, pa sisak. Na kraju to bude umetničko delo - sa velikom ljubavlju priča majstor grnčar.
- U poslednje vreme najviše su se prodavale saksije, ali sada i tu plastika preuzima primat. Uz suvenire za naše gastarbajtere da ih podsećaju na rodni kraj, proda se po neki sač ili đuvečara, ali slabo, slabo, slabo... - kaže jedini preostali valjevski grnčar, dodajući da je, uz kolegu u Obrenovcu, jedini ostao i na celom potezu od Drine do Beograda.
Tako će i ostati, konstatuje Kostić, jer nema ko da nasledi porodičnu zanatsku tradiciju.
- Sin, dok je bio mlađi, naučio je zanat i bio dobar, ali kad je sazreo, shvatio je da nema računa da se muči i otišao u inostranstvo. Kad bi nam država ukinula ili bar umanjila poreze, možda bi neko i želeo da nastavi tradiciju, jer ovo je umetnički zanat - smatra čika Dragoljub, dodajući da su cene grnčarskih proizvoda iz njegove radnje „zaista sitnica", a da se zbog oseke mušterija prodaju po sistemu „daj šta daš".
Grnčarija za „Ivkovu slavu"
Ostaće, takođe, zapamćeno da su proizvode valjevskog grnčara, da bi autentično prikazali duh i običaje stare čaršije, obilato koristile domaće filmadžije snimajući „Ivkovu slavu", ali i seriju „Ono naše što nekad bejaše" u Tešnjaru.
