Izvor: Blic, 29.Mar.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stotine policajaca traga za monstrumom
BUJANOVAC - Ako vesti ne preteknu ovaj tekst, danas se navršavaju dve sedmice kako Boban Mitić, četvorostruki ubica iz bujanovačkog sela Krševice, izbegava poterama policije. Da li se ubio ili je prešao granicu Srbije? Ili iz neke pastirske kolibe motri na gonioce? Kriju li ga jataci? Nema odgovora na ova pitanja sve dok ne bude uhvaćen ili nađeno njegovo telo.
Kako je mogao da ubije svog trogodišnjeg sina Lazara i dvogodišnju ćerku Anđelu u krvavom piru u kojem je usmrtio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i suprugu Suzanu (25) i taštu Sunčicu (46), sigurno se neće znati ni tada. Izvesno je sledeće: u braku Bobana Mitića (36), pastira i trgovca stokom iz sela Rataje, i Suzane Arsić, iz obližnje Krševice, bilo je više svađa i nasilja nego ljubavi. O postojanju ovog drugog svedoči fotografija sa venčanja, objavljivana naveliko u svim listovima nakon ubistva: lepo i svečano obučen par gleda se u oči, i da se nije desilo ovo o čemu pišemo, niko i nikada ne bi mogao da sa njihovih osmehnutih lica pročita ništa o momku u godinama koji u roditeljsku kuću dovodi jednu, pa drugu... četvrtu... nevenčanu ženu i svaku otera kad ne ostanu u drugom stanju, ni o tri prethodna braka, i jednom detetu neveste. Ta opsednutost željom da se ostavi potomstvo, i verovatno ne manje jaka potreba da se najzad prekine lanac razvoda, pripovedača koji pokušava da bude objektivan sprečavaju da i rođenje dvoje dece bezrezervno ubroji u dokaz postojanja ljubavi u tom braku, ali sada je ionako baš svejedno... osim možda ubici.
A nasilje... U evidenciji Centra za socijalni rad ostalo je zapisano da je Suzana dva puta tražila pomoć zbog fizičkog maltretiranja, u sudu u stoji da je zbog istog pokrenula brakorazvodnu parnicu, a seljani u Krševici bili su svedoci njenog povratka u roditeljski dom. Naći će se i sada oni koji se sećaju kako je na poslednji Aranđelovdan Boban upao u tastovu kuću i premlatio Suzanu, koja ga je ostavila, i njene roditelje. A u spisima iz istrage ubistva i ime je meštanina Krševice preko koga je Boban Mitić nekoliko dana pre zločina pretučenoj supruzi i njenim roditeljima nudio 1.800 evra, po 600 svakom, da odustanu od tužbe...
Aranđel Stošić, stanovnik Rataja čija je kuća tek nekoliko desetina metara udaljena od Mitićeve, kaže da se priča da je Boban, nekoliko dana pre nego što će postati ubica, „nekim Šiptarima rasprodao ovce", i da je po okolnim selima skupljao novac od dužnika, a onima koji nisu imali novac, govorio da „pare odnesu njegovim roditeljima, jer on će na dugi put"... Je li već tada sudbina njegovih žrtava bila određena?
Ako mu nekada bude suđeno, psihijatri će ponuditi odgovor - da li i koliko verodostojan? - na ovo pitanje, ali za žrtve je to baš sasvim svejedno. Šta su u nedelju uveče 16. marta radili Suzana, njeni roditelji Blagoje i Sunčica, i njena deca- iz ranijeg braka petogodišnja Kristina, i Lazar i Anđela... Blagoje je posle ispričao inspektorima MUP-a. Kristina se, posle metka koji joj prošao kroz oko, polako oporavlja, i pripovedač se ne usuđuje da pretpostavi šta bi ona mogla da kaže. Ostali su mrtvi.
„U 20.45 sa više hitaca iz pištolja marke... Boban Mitić... usmrtio...", kako to već policajci beleže, „i udaljio se u pravcu reke..." Ali, kako li je u njihovom zapisniku registrovano da je Boban Mitić pucao u glavu svoje dvogodišnje ćerke dok je pila mleko iz bočice?
- Ubio svoju decu, kako da se ne bojim da ne ubije moju? - kaže Slađan S. iz Krševice, i nastavlja: „Žena ne sme da izađe po mraku, ni mi ne idemo dalje od prodavnice, i to kolima... Sve zaključavamo. Rizično je."
Zato neće ni prezime da mu se pomene.
- Kako misliš: je l’ ga neko video od tada? Taj što bi ga video ne bi se dobro proveo - kaže Andrija Stevanović. Na telefonskoj govornici ispred njegove radnje poternica.
A ispred kuće u kojoj se dogodio zločin, danonoćno dežura policijska patrola. U Krševicu se iz Beograda, gde radi na građevinama, vratio Goran, brat ubijene Suzane. U rukama mu fotografije Lazara i Anđele... Potpisnik ovog teksta, uprkos pravilima svog zanata, ništa ga nije pitao.
Policajce jeste, ali njihova pravila obavezivala su ih na ćutanje. Meštani kazuju da i po stotinak policajaca odjednom, zbijeni u vrstu, „češljaju" terene oko sela. „Sve se zaplavi..."
- Da l’ 'oće da ga isteraju, il’ da nađu telo ako se ubio, ko bi ga znao? - sležu ramenima.
- Taj je pobeg’o na Kosovo - reći će neki, podsećajući na Mitićeve trgovačke veze sa Albancima.
- Ma, ubio se - tvrde oni kojima je stalo do postojanja griže savesti i neke pravde na ovom svetu. „Poješće ga vukovi, nikad mu telo neće naći..." Policija, međutim, ne odustaje od potrage, i možda će njihovo saopštenje preteći ovaj tekst.
A vukova u ovom kraju zaista ima dosta, ali ima li pravde?
I šta bi bila pravda?
.jpg)
