Izvor: Politika, 20.Jan.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srećković nema sreće u borbi za pravdu
Samo upornost, a ne sreća, može pomoći građaninu koji očekuje da će sudije kazniti svog kolegu zbog odugovlačenja postupka
Milan Srećković iz Beograda odlučio je da po svaku cenu istera pravdu. Tužiće sudije sudu. I to ne zbog presude, koja je doneta u njegovu korist, nego zbog sporosti. Tužiće sudije zato što su pet godina razvlačile vanparnični postupak, u kome je samo trebalo doneti odluku o tome da li je stan deljiv ili nije deljiv.
– Zainatio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam se. Hoću da vidim da li sudije u Srbiji zaista mogu da kazne svoje kolege sudije zato što rade sporo. Na primer, šest meseci sam čekao na jedno ročište koje je trajalo pet minuta. Posle tih pet minuta nikada više nisam video sudiju koja je preuzela predmet od koleginice koja je bila na dužem bolovanju i koja je „zaslužna” što je postupak trajao pet godina – kaže nam Srećković, koji je po struci ekonomista.
Iskoristiće novu zakonsku mogućnost, uvedenu izmenama Zakona o sudijama, koje predviđaju odgovornost sudija za odugovlačenje postupka i kršenje ustavnog prava građana na suđenje u razumnom roku.
Javio se redakciji „Politike” posle našeg teksta o disciplinskim postupcima protiv sudija. Njegova dokumentacija ukazuje i na sporost disciplinske komisije Visokog saveta sudstva, Prijavu protiv sudije podneo je 8. marta 2012. godine, a odgovor je dobio 31. jula 2013. godine.
Dakle, 17 meseci je bilo potrebno za odgovor od šest redova.
Odgovor je bio negativan – „jer u radnjama prijavljene sudije nije bilo elemenata disciplinskog prekršaja iz člana 90. Zakona o sudijama”. I to je kompletno obrazloženje.
Zvao je „Politiku” zato što je disciplinski tužilac Mirjana Ilić, kojoj je krajem decembra istekao mandat, izjavila pre nedelju dana za naš list da je „svako odbacivanje prijave detaljno obrazloženo”. U tekstu „Sudije nema ko da kazni” naveli smo podatak da je od 539 disciplinskih prijava protiv sudija u prošloj godini – samo u osam slučajeva disciplinski tužilac predložio pokretanje postupka pred disciplinskom komisijom.
– Nije tačno da su obrazloženja detaljna. U mom slučaju nema obrazloženja, već je samo u jednoj rečenici od šest redova konstatovano da „nije bilo elemenata disciplinskog prekršaja”. Predmet je označen kao hitan, a sudija nije postupala ni po Zakonu o vanparničnom postupku niti po naredbi zamenika vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu – kaže Srećković.
Povoljnu odluku ovog suda o nedeljivosti stana, koji se nalazi na Miljakovcu, potvrdio je u drugom stepenu – Viši sud u Pirotu, što je još jedan od „bisera” naše reforme pravosuđa, odnosno posledica te neuspele reforme. Jer, zbog opterećenosti beogradskih sudova starim predmetima – Vrhovni kasacioni sud je prošle godine odlučio da čitavi kamioni požutelih „omota spisa” krenu put onih gradova u Srbiji u kojima sudije imaju mali priliv predmeta i imaju vremena da pomognu beogradskim kolegama u rešavanju ogromnog broja starih predmeta. Tako je ovaj vanparnični postupak iz Beograda dospeo u Pirot, gde je odluka postala pravnosnažna.
Pod starim predmetima podrazumevaju se, prema sudskom poslovniku, svi predmeti u kojima postupci traju duže od dve godine.
– Iako je presuda povoljna za mene, povređeno je moje ustavno pravo na suđenje u razumnom roku. Zato što sam morao da čekam pet godina – tužiću obe sudije koje su postupale u ovom predmetu. Do sada nisam angažovao advokata, a primetio sam da sudije brže zakazuju ročišta u slučajevima kada stranka ima advokata. Sada ću da platim advokata, ali ću posle sve troškove postupka da naplatim od sudija – jasan je Milan Srećković.
Dve sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, čija imena nećemo sada navesti, jer i za sudije važi pretpostavka nevinosti, naš sagovornik će tužiti zbog nesavesnog vršenja sudijske funkcije, neopravdanog nezakazivanja ročišta i neopravdanog odugovlačenja postupka, kao i zbog „kršenja odredaba Etičkog kodeksa u većoj meri”, a sve su to disciplinski prekršaji predviđeni Zakonom o sudijama.
– Čak i u presudi su pogrešno navedeni podaci o kvadraturi stana i na kom spratu se nalazi stan. Dobro je da su bar adresu tačno napisali – kaže Srećković.
Utvrdio je i da je jedno rešenje sudije, u toku ovog postupka, putovalo od sudijske kancelarije do ekspedicije suda čitavih 12 dana. Zbog toga je podneo pritužbu sudu i dobio odgovor: „Vaša pritužba je osnovana na rad suda, a neosnovana na rad postupajućeg sudije”.
– Taj navod mi je dovoljan da dobijem spor, a tužiću ih za svaku grešku. Niko mi u porodici ne veruje da ću uspeti na sudu protiv sudija, ali odlučio sam da idem do kraja. Mnogo sam se zainatio. Biću uporan i neću odustati, kao što mnogi odustaju u borbi protiv aljkavosti i nesavesnosti. Jer, ispada da mi građani moramo sami da pazimo da nam predmeti ne zastare. O tome sud treba da vodi računa – kaže Srećković.
Sudije će, naravno, reći da je za ovakve slučajeve kriv sistem koji ih je preopteretio poslom, da su krivi loša mreža sudova i (re)izbor sudija od pre četiri godine. Zbog toga je predmet našeg sagovornika čak tri puta promenio delovodni broj.
U svemu tome ima istine. Samo nema pravde.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 20.01.2014.
