Izvor: Politika, 27.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Da li je neko jači od države
Zoran Dragišić: Zabrana ekstremista nije rešenje. – Željko Nikač: Policija je mogla da zaštiti učesnike skupa
Prošlonedeljno otkazivanje „Parade ponosa” izazvalo je veliku polemiku u javnosti i otvorilo pitanje spremnosti države i društva u celini da podrži različitost. O tome da li je država ustuknula pred silom i pala na ispitu demokratičnosti, o bezbednosnim rizicima koje je nosio ovaj skup i mogućim rešenjima problema ekstremističkih grupa razgovarali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo s profesorom dr Željkom Nikačem, pomoćnikom načelnika Uprave policije MUP-a Srbije, i dr Zoranom Dragišićem, profesorom Fakulteta za bezbednost.
Politika: Da li je „Parada ponosa” trebalo da se održi u centru Beograda i da li to što nije održana predstavlja poraz države pred nasiljem?
Dragišić: „Parada ponosa” je trebalo da se održi u centru Beograda i to što nije održana jeste veoma veliki poraz države. Država jeste ustuknula pred nasiljem, što je nedopustivo za svaku demokratiju. Čak i države koje nisu demokratske, imaju mehanizme kojima štite zakone.
Politika: Zar održavanje „Parade ponosa” u centru Beograda ne bi dovelo do incidenata u kojima bi bilo žrtava?
Dragišić: Organizatori su doneli racionalnu odluku da otkažu „Paradu ponosa”. Ona je bila najavljena nekoliko meseci ranije i bilo je sasvim dovoljno vremena da se pripremi, i obaveštajno, i bezbednosno, i psihološki, i propagandno, samo da je postojala ozbiljna politička odluka da se ona održi. Zakazala je država i vlada kao celina.
Politika: Zar ljudski život nije ipak najvažniji? Zar nije obaveza države i policije da zaštiti svakog građanina?
Dragišić: Da, ali i pored ljudskog života, država treba da zaštiti ljudska prava i slobode, da zaštiti ustav i ustavni poredak. Posao policije je da zaštiti učesnike povorke, da spreči izvršenje krivičnih dela i da uhapsi počinioce. Međutim, obaveštajno-bezbednosno pokrivanje celog događaja nije u nadležnosti policije. Odgovornost policije manja je u odnosu na druge sisteme nacionalne bezbednosti, koji je trebalo da urade svoj posao.
Politika: Zašto policija nije mogla da zaštiti učesnike „Parade ponosa” u centru Beograda?
Nikač: Ne mislim da ovaj skup nije mogao da bude održan. Policija je mogla da zaštiti učesnike skupa. Možda država nije spremna da prihvati i uvaži različitosti. Bezbednosnu procenu skupa radili su najkompetentniji ljudi iz beogradske policije, MUP-a, kao i dvojica kolega iz Bezbednosno-informativne agencije koji su pomogli savetodavno. Skup je bezbednosno ocenjen kao visokorizičan na lokaciji u centru grada, zbog čega su organizatori zamoljeni da se on održi na otvorenom prostoru, na Ušću.
Lično bih voleo da se „Parada ponosa” jednog dana održi u našoj zemlji. Ne mislim kao oni, ne delim njihove vrednosti, ali poštujem različitosti. Pomogao bih da uspe održavanje tog skupa koliko znam i umem, i kao građanin, i kao službenik policije.
Politika: Kako je moguće garantovani bezbednost na Ušću, a nije moguće u centru grada?
Nikač: Operativni podaci su ukazali da je moguće da se parada obezbedi na otvorenom prostoru. Najosetljivija tačka je bio transfer učesnika do Platoa i neutralizacija napadača iz daljine.
Politika: Organizatori su napravili procenu bezbednosti. Kada?
Dragišić: Početkom jula i u njoj su tačno navedene grupe koje bi mogle da izvrše nasilje. Uradio sam analizu njihovog dosadašnjeg delovanja, kao i načina na koji su izvršavali napade. Rekao sam organizatorima da je lokacija u centru grada jako problematična i da će biti potrebno mnogo više policijskih snaga da se ona obezbedi. To nije sporno. Međutim, „Parada ponosa” je najjarkijim bojama osvetlila situaciju u kojoj se naše društvo nalazi. Mnoge od grupa koje su pretile da je napadnu postoje od 2004. godine i u više navrata su vršile nasilje. Trebalo bi uraditi jednu ozbiljnu bezbednosnu analizu svake od njih. To je posao za Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA). Trebalo bi ući u pitanje motivacije tih grupa, otkriti njihove krajnje ciljeve, ustanoviti strukturu i prikupiti podatke o njihovim kapacitetima da postignu ciljeve.
Politika: Ako je ranije urađena bezbednosna procena, a nije se ništa uradilo ništa povodom toga, stiče se utisak da se država uplašila od nasilnika. Zašto je izostala reakcija?
Nikač: Veliki broj osoba je priveden i pre nego što je parada trebalo da se održi, znači pre delikta, kao i posle delikta. Naša elitna jedinica za javni red i mir iz Policijske uprave Beograd, uz pomoć MUP-a Srbije, privela je određeni broj osoba. Međutim, da bi došlo do zadržavanja, privođenja ili dovođenja počinilaca, mora da nastupi pravna posledica. Mora da postoji egzaktan dokaz za sud.
Politika: Kakve su to grupe?
Dragišić: Ekstremističke grupe su previše dobro organizovane da bi moglo da se kaže da su obične huliganske grupe. Njihove političke kampanje su veoma inteligentne i na njima mogu da im zavide manje-više sve političke stranke u Srbiji. Vrlo mudro su došli do zaključka da je „Parada ponosa” idealan momenat da napadnu državu i pokažu da je ona nemoćna pred njima. Ovo pak ukazuje na to da oni dobro poznaju profile naših političara. Znali su da niko od njih neće smeti da preduzme nikakve mere da ne bi u selu iz koga oni dolaze rekli: „Evo ga i ovaj zastranio, brani one...”. Srpsko društvo je homofobično, ima otpor prema homoseksualcima i to nije sporno. Nije rešenje u tome da menjamo navike ljudi, njihovo raspoloženje ili pogled na život. Ali, država je ta koja, nasuprot tome što je većina stanovništva protiv nekoga, mora da ga brani i zaštiti kako god zna. Ekstremističke grupe su napad na homoseksualce iskoristile samo kao dobar povod. One imaju političku motivaciju, dobro su organizovane i finansirane. Taj ko ih finansira, njima uspešno i manipuliše. Navijačke grupe jesu huliganske prema načinu delovanja, ali prema motivaciji i organizaciji to nisu. To su takođe dobro organizovane političke grupe.
Politika: Ili kriminalne?
Dragišić: To se kod nas sve svezalo u jedno i ono čega se bojim to je da bismo mi mogli vrlo brzo zapasti u jedno društvo u kojem vlada ološ. Naša policija ne samo da je mogla da zaštiti ovaj skup, već može da zaštiti i mnogo opasnije skupove. Međutim, problem je u političkoj eliti koja nije u stanju da bezbednosni sistem adekvatno stavi u funkciju.
Nikač: Sa organizatorima „Parade ponosa” jeodržano nekoliko sastanaka. Beogradska policija ima dobre veze i licencirane ljude za saradnju s gej populacijom i s njihovim udruženjima. Unazad pet godina policija ih štiti u klubovima i svim drugim sredinama gde se oni druže i ostvaruju svoja prava. Neposredno pred ovaj skup, između ostalog, u bezbednosnoj proceni je ukazano da ima indicija da će se uključiti deca iz osnovnih i srednjih škola koje su pojedinci počeli da indoktriniraju protiv gej populacije. To su deca koja nemaju sposobnost da budu svesna posledica i toga da će imati u policiji krivični dosije. Tako da se varaju oni koji misle da su pobedili. Nisu nikog pobedili. Održaće se „Parada ponosa”, moramo da poštujemo vrednosti, moramo da prihvatimo različitosti.
Politika: Zbog čega nije ranije predloženo da se „Parada ponosa” održi na Ušću?
Dragišić: Pitao sam organizatore šta žele da postignu povorkom. Rekli su da žele da promovišu svoje pravo na ravnopravnost i da to što će prošetati centrom grada simbolički ukazuje da su deo ovog društva. Na samom početku sam ih pitao da li postoji mogućnost da promene lokaciju, s obzirom na to da je centar grada težak za obezbeđenje. Njihov odgovor je bio da bi, ukoliko odu izvan centra grada, to bila poruka getoizacije. Trebalo je političari da stanu, kao što je ministar unutrašnjih poslova Hrvatske šetao na čelu gej parade.
Politika: Da li bi naš ministar unutrašnjih poslova stao na čelo „Parade ponosa”?
Nikač: Ne mogu da govorim u njegovo ime, nisam njegov advokat. Ja privatno ne bih stao ispred tog skupa, ne delim njihove vrednosti, ne mislim kao oni. Mogao bih da ih podržim deklarativno. Službeno bih svakako pomogao. Ne stidim se što tako mislim. Ideja i smisao ovog razgovora jeste da nametnemo pitanje prava tih ljudi.
Politika: Ko stoji iza ekstremističkih organizacija i navijačkih grupa?
Dragišić: Posao BIA je da ustanovi ko stoji iza tih grupa.
Nikač: Naša služba dosta radi, imaju evidenciju svih navijača. Takođe, sarađuju s međunarodnim policijama, razmenjuju podatke"
Politika: Ali evidencija nije rešenje problema.
Nikač: Jeste na neki način. Pored toga, sarađujemo i operativno, privodimo osobe i predajemo ih u nadležnost pravosudnim organima.
Politika: Dok policija evidentira i razmenjuje podatke, navijači upadaju na teren u Smederevu, tuku se s obezbeđenjem. Posle svega je navijač koji izazvao incident odmah pušten. Kako je to moguće?
Nikač: Zavisi ko ga je pustio. Moramo da imamo dobre zakone, ali i da ih primenjujemo. Mehanizmi za primenu su možda jedna od ideja, mnogo važnija je dobra praksa.
Dragišić: Mislim da bi zakon o sportu mogao mnogo toga da promeni. Mora da se kaže javno ko su zaista vlasnici klubova, kako oni funkcionišu. Pitanje je ko politički instruiše navijačke grupe.
Politika: Da li je rešenje zabrana ekstremnih organizacija i grupa ?
Dragišić: Mogu se one zabraniti, ali se neće opet ništa promeniti. Ta deca imaju čisto srce i njima je lako manipulisati. Oni, nažalost, veruju da je to što im prodaju patriotizam. Veruju da je to pravoslavlje, a zapravo je reč o direktnom suprotstavljanju hrišćanstvu i pravoslavlju. Naročito ako im još neki crkveni velikodostojnik da podršku. Oni su za ideju za koju se zalažu spremni da umru, da ubiju. Deca koja su uhapšena zbog ispisivanja grafita imaju od 18 do 22 godine. Moramo ozbiljno da razmislimo kako ćemo ih kazniti. Huligani koji su umalo ubili francuskog navijača su već prešli granicu iza koje nema nazad. Uroš Mišić je prešao granicu iza koje nema nazad. Šta da uradimo s drugima da ne pređu tu granicu?
Politika: Posle svega stvorena je atmosfera straha na ulicama, ljudi se pitaju da li će ih neko pretući samo ako drugačije izgledaju od drugih. Da li je taj strah opravdan i kako sada vratiti poverenje da je Beograd siguran grad, ili to nije više?
Nikač: To je refleksija ovog događaja. U ovom trenutku građani su opravdano zabrinuti, ali je u međuvremenu dosta toga urađeno. Veliki broj ljudi je uhapšen. I dalje radimo sve da stvorimo siguran ambijent.
Dragišić: Sve što se dešavalo ukazuje na to da ljudi imaju razloga da se brinu. Nikada nikome ne bih preporučio da ostane kod kuće, da se sakrije, već suprotno – da izađe na ulicu, ako nosi minđušu da je nosi, ako je gej da bude gej, ako je invalid da se toga ne stidi, ako je Rom da ističite svoj identitet. Ljudi moraju da pokažu građansku hrabrost. Vrednosti kao što su ljudska prava i slobode niko ne poklanja. Građani moraju za njih da se izbore.
Danijela Vukosavljević
Dušan Telesković
[objavljeno: 28/09/2009]
