Izvor: Blic, 10.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spavaju po hodnicima i kupatilima
NOVI SAD - Hvala im što su me primili, jer nemam gde da odem. Ali, koliko god da se oni trude, meni ovde ne može da bude dobro. Za Božić sam nekada klao prase, a sada nemam ni goluba da zakoljem, kroz suze priča pedesetogodišnji Slobodan, izbeglica iz Bosne, koji posle izbeglištva i četvorogodišnjeg životarenja po napuštenim salašima, sada boravi u prihvatilištu u Futogu kod Novog Sada.
On je među desetak ljudi koji su ove godine potražili spas u toplim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sobama ove ustanove. Nedaleko od tridesetogodišnjeg mladića, kome niko ne zna ime i prezime, sedi pedesetogodišnja Jagoda koju je porodica ostavila jer je psihički bolesnik.
- Deset godina nisam čula ni muža ni decu. Najstarija ćerka sada ima 22 godine, a najmlađi 15. Deci nisam ništa zamerila, ali na muža sam i dalje ljuta. Ne znam šta bih mu sve rekla kada bih ga samo još jednom videla - priča ova žena koja je posle izbeglištva sa troje dece, odlaska u nepoznato u Kanadu, doživela da je suprug otera zbog bolesti u Beograd kod brata. I on ju je prošle godine prepustio ulici, jer nije mogao da je izdržava. U sobi do nje smeštena je E. S., penzionerka koja je beskućništvo odabrala kao način života. Skitnja je za nju jedini način da opstane, a svoju penziju, i kada je podigne, podeli sa drugim beskućnicima koji se noću okupe na novosadskoj železničkoj stanici.
- Meni je ovde dobro, a moja je priča tipična alkoholičarska. Ne mogu ja da kažem da me je neka muka naterala. Sam sam se dohvatio pića. Našao sam i ženu, pokušao s njom, ali nije valjalo. Onda sam se razboleo i završio na ulici. A tu ti je najlakše da se napiješ, pa i ne osetiš da spavaš u snegu i da je zima - otvoreno priča Slobodan, Novosađanin koji već drugu godinu provodi u prihvatilištu.
Ovakve životne priče, kaže socijalna radnica Anđelka Barać, uobičajene su u ovom prihvatilištu. Javljaju se ljudi koji su bolesni, a porodice su ih odbacile, oni koje su bolesti zavisnosti dovele do prosjačkog štapa... Iako je prihvatilište privremenog tipa, neki ljudi poput Minje, devojčice zaostale u razvoju, ostanu ovde godinama u nadi da će dobiti stalni boravak u nekoj od specijalizovanih ustanova u Srbiji.
I u dnevnom centru za beskućnike, smeštenom na glavnom novosadskom bulevaru, snalaze se kako znaju.
- Poslednjih nekoliko dana kod nas spas nađe i po 25 osoba, mahom zavisnika od alkohola i droga ili psihički obolelih ljudi. Za godinu dana registrovali smo 165 novih beskućnika. Ovde dođu da se okupaju, dobiju čistu odeću i pojedu sendvič - priča socijalna radnica Milisava Nestorović, koja neretko, sa svojim kolegama, u vreme hladnih talasa obilazi ključne punktove ne bi li pomogla promrzlim beskućnicima.
Samo u poslednja tri dana, u Novom Sadu, gradu u kome je registrovano 3.500 beskućnika, četvoro ljudi bez doma, sa teškim promrzlinama ruku i nogu, urgentno je primljeno u prihvatilište u Futogu. U ovom centru, koji sa svega 35 kreveta pokušava da podmiri potrebe celog Novog Sada, poslednjih dana boravilo je i po 40 ljudi. Socijalni i medicinski radnici smeštali su ljude po hodnicima, pa čak i u improvizovanim sobama u kupatilima. Samo srećom, kažu socijalni radnici, hladni talas još nije odneo nijedan ljudski život. Nažalost, krajem 2008. godine dva Novosađanina umrla su na ulici od hipotermije, a svake zime hladnoća, kažu socijalni radnici, odnesu nekoliko života.
.jpg)
