Izvor: Politika, 10.Dec.2014, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj „Štrpci” – uspeh posle 20 godina zataškavanja
Posle dve decenije raznih opstrukcija, 2012. godine formiran je novi policijsko-tužilački tim za istragu otmice 19 muslimana iz voza Beograd–Bar, koji je zaslužan za uspeh u akciji hapšenja osumnjičenih
Slučaj „Štrpci” dve decenije bio je pod velom tajne, jer su predstavnici državnih institucija učinili sve što su mogli da krivci za otmicu i ubistvo 19 civila iz voza na liniji Beograd–Bar ne budu privedeni pravdi. I pored napora Tužilaštva za ratne zločine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do pre dve i po godine, zbog opstrukcije državnih institucija, o ovom zločinu ćutali su svi koji su nešto znali, a takvih je bilo mnogo.
Klupko je počelo da se odmotava kada je u martu 2012. godine formiran novi policijsko-tužilački tim koji je zajedno sa kolegama u Bosni i Hercegovini sproveo istragu. Od tada do danas saslušano je više od 100 svedoka u regionu i širom Evrope i to je dovelo do velikog uspeha tima tužioca Vladimira Vukčevića i prošlonedeljnog hapšenja 15 osoba osumnjičenih za zločin u „Štrpcima”.
Novi tim, u kome se nije našao niko od policajaca koji su do tada radili na ovom slučaju, formiran je pošto više od pet godina, od 2007. do 2012. godine, policija nije reagovala na zahtev tužioca za ratne zločine da se dostave potrebna obaveštenja koja bi dovela do otkrivanja novih činjenica. Ti novi ljudi su najzaslužniji što je slučaj „Štrpci” pomeren sa mrtve tačke.
Upućeni kažu da je za rešavanje zločina podjednako zaslužan i bosanski tim, odnosno saradnja na osnovu protokola između Srbije i BiH koji je omogućio zajednički i koordiniran rad na ovom predmetu. Rezultat je poznat – prošlog petka uhapšeno je 15 osoba, petoro u Srbiji i desetorica u BiH. Hapšenje je izvedeno istovremeno kako bi bila sprečena mogućnost uticanja na svedoke.
U slučaju „Štrpci”, opstrukcije su počele odmah nakon što se zločin dogodio. Štaviše, služba za bezbednost na železnicama imala je dan ranije informaciju da se sprema otmica iz ovog voza, ali na to niko od nadležnih institucija, ni policija, ni vojska, ni državna bezbednost, nisu reagovali. To je otkriveno još u postupku protiv Nebojše Ranisavljevića, koji je jedini odgovarao za ovaj zločin pred Višim sudom u Bijelom Polju. Još tada se ispostavilo da su visoki zvaničnici tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, predstavnici Ministarstva odbrane, Vojske Jugoslavije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Državne bezbednosti bili upoznati sa onim što će se dogoditi 27. februara 1993. godine na stanici Štrpci.
U poverljivoj informaciji koju je generalnom direktoru Železničko-transportnog preduzeća Beograd uputio direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu Mitar Mandić, 1. februara 1993. godine se navodi: „Ovih dana, tačnije 28. januara 1993. godine obavešten sam od šefa Sekcije STP Užice Živanića da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd–Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš.”
Povodom te informacije, direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu preduzeo je niz aktivnosti o kojima izveštava generalnog direktora. On je obavestio najuži stručni kolegijum ŽTP, održao sastanak sa predstavnicima policije i službe Državne bezbednosti, MUP-a Srbije i na kraju obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije, generalom Kuzmanovićem. General je preuzeo obavezu da o najavi otmice obavesti ministra odbrane Republike Srbije, a ovaj Vojsku Jugoslavije.
U arhivama i publikacijama koje je o slučaju „Štrpci” objavio advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik oštećenih, ostalo je zabeleženo da je 1994. godine tadašnji okružni tužilac Milena Inić-Drecun, kao svedoke protiv Lukića, predložila dvojicu policajaca pratilaca voza, otpravnika vozova u stanici Štrpci i trojicu policajaca iz Užica, koji su bili putnici voza, pošto su privatno putovali iz Užica u Priboj. Voz 671 iz koga su 27. februara 1993. godine, na stanici Štrpci, oteti putnici imao je skoro 1.000 putnika, koji su bili očevici otmice.
U to vreme, od otmice je prošlo samo godinu dana i postojala je mogućnost prepoznavanja otmičara, pogotovo kada je Lukić bio u zatvoru. Tužiteljka tada nije predložila saslušanje konduktera, mašinovođe i njegovog pomoćnika, iako je postojao kompletan materijal sa izjavama koji je sačinila železnica. Svedocima koji su mogli da pomognu u rešavanju slučaja prećeno je, a jednom od njih je poručeno da će dobiti metak u čelo ukoliko prepozna Lukića.
Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, Dragoslav Rakić ispitao je okrivljenog Lukića, koji je negirao svaku povezanost sa otmicom. U toku istrage nije obavljeno prepoznavanje Lukića u skladu sa odredbama Zakona o krivičnom postupku. Istraga je trajala samo 20 dana, posle čega sudija, umesto da dostavi spise tužilaštvu da ono odluči da li će podići optužnicu, kako je to uobičajeno, sam piše predlog krivičnom veću Okružnog suda da obustavi istragu pošto nema dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo. Po ovom članu 171 Zakona o krivičnom postupku, na koji se pozvao sudija, u predmetima u kojima je zahtev za sprovođenje istrage stavio javni tužilac nije postupio nijedan istražni sudija u bivšoj i tadašnjoj Jugoslaviji.
Lukić je izručen Republici Srpskoj iako nisu postojali zakonski uslovi za to, pošto Republika Srpska nije imala status države i nije bila međunarodno priznata.
Prilikom dolaska u Republiku Srpsku Milan Lukić, ne samo da nije pritvoren, već je dočekan kao heroj.
U Hagu je osuđen na doživotni zatvor.
Dorotea Čarnić
----------------------------------
Kako se desio zločin
Voz 641 koji je saobraćao na liniji Beograd–Bar u 15 sati i 48 minuta, 27. februara 1993. stao je u stanici Štrpci kraj Rudog. Nikada do tada nije se zaustavljao na tom mestu. U voz su ušli pripadnici paravojne jedinice u maskirnim uniformama. Iz voza su izveli 20 osoba, uglavnom Bošnjaka iz Srbije i Crne Gore. Među njima je bilo i državljana BiH. Odveli su ih u salu osnovne škole u mestu Prelovo gde su ih opljačkali i pretukli. Potom su ih, vezane, odveli u garažu u višegradskom selu Mušići kraj Drine, gde su ih likvidirali iz vatrenog oružja.
Ono što zločin u Štrpcima čini strašnim jeste činjenica da su počinioci unapred znali ko se nalazi u vozu.
----------------------------------
Višegradski čelnici brane uhapšene za masakr u Štrpcima
Mada su pripadnici SIPE, Agencije za istrage i zaštitu BiH, po nalogu Tužilaštva BiH, u cik zore 5. decembra u Višegradu uhapsili devet osoba, kao i jednu u Prijedoru, gde se zadesila na službenom putu, ne može se reći da se ovo u gradu na Drini i Rzavu nije očekivalo. Tokom proleća i leta slučaj zločina nad otetim putnicima iz putničkog voza u stanici Štrpci na području ove opštine istraživali su pripadnici zajedničkog tima tužilaštava BiH i Srbije.
Nakon hapšenja, istog dana u večernjim časovima na centralnom Trgu palih boraca u Višegradu ovdašnja Boračka organizacija organizovala je protestni skup kojem je prisustvovalo nekoliko stotina građana.
Skupu se obratio načelnik opštine Višegrad Slaviša Mišković, predsednik opštinskog odbora SDS-a, izrazivši poštovanje i pijetet prema svim žrtvama, ali je zapitao šta je sa srpskim žrtvama iz proteklog rata. Inače, SDS je u poslednja četiri mandata na vlasti u ovom gradu.
– Da li neko brine što srpska deca odrastaju bez roditelja i što se skrnave spomenici njihovim roditeljima. Brinu li nekoga zločini u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u Tuzlanskoj koloni i na ostalim srpskim stratištima – upitao je Mišković, ocenivši da sud i Tužilaštvo BiH forsiranjem jednostranih optužbi ne sudi Srbima, već Republici Srpskoj uz više nego vidljiv princip selektivne pravde.
Na protestnom mitingu u Višegradu su se, pored ostalih, mogle pročitati parole: „Krivi smo što smo odbranili srpski narod i otadžbinu od trećeg genocida” i „Narode, danas mi, a sutra Republika Srpska”.
I opštinski odbor Saveza nezavisnih socijaldemokrata Višegrad osudio je hapšenje 10 osoba „zbog navodnog zločina koji se desio 1993. godine”.
Slavko Heleta
objavljeno: 10.12.2014.
