Izvor: BKTV News, 07.Nov.2012, 21:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samac iz mog kvarta
Nisam ga ranije viđao u mom kvartu, a znam ih sve. Dugo sam u ovom kraju. Većinu ih znam i po imenu. Prezimena nikad nisu ni imali. A ovaj je baš ličio na nekog ko ni ime nema, mada je u sebi imao nečeg dostojanstvenog. Kad se sretnemo, zastanem, a on me samo nepomično, sa neke pristojne daljine, gleda pravo u oči, i kao da hoće nešto da mi kaže, al’ samo meni. Tada kao i da ne diše. Par puta mi se učinilo da više posmatra moj štap, kojim se pomažem u hodu, nego mene samog. Pomislih, ovaj mora da je nekim štapom, od nekog, dobio gadne batine i to dobro zapamtio.
Međutim, nije samo mene nepoverljivo, a istovremeno znatiželjno i sa primesom neke tuge posmatrao. Imao je običaj da dugim pogledima zagleda žene koje su se sa punim zembiljima vraćale sa pijace, ili sa kesama iz obližnje samousluge. Kažu da se za nekima od njih i šunjao, a kad bi se one od straha osvrtale, on bi zastao i kao nezainteresovano okretao glavu na neku drugu stranu.
Deca iz mog kvarta kasnije su mi pričala da je spavao u jednom napuštenom limenom kiosku u kome je svojevremeno radio neki obućar Novica. Kažu mi, ti isti klinci, da su mu tu ostavljali hranu koju je jeo samo kad ga niko ne vidi.
Nije voleo društvo pa mi jednom, kad sam ga posmatrao iz daleka, pade na pamet onaj stari film sa Ljubom Tadićem „Vuk samotnjak“.
Jedan penzionisani oficir JNA, iz zgrade do moje, hteo je da ga prijavi „Službi“, ali pošto nikog nije dirao, a čak se i klonio nas iz kvatra, odustao je od toga.
Jednog memljivog kišnog popodneva spakovah u jednu kesu nešto hrane, obukoh ribolovačku kabanicu u nameri da se sretnem sa njim i konačno uspostavim neki kontakt. Štap nisam poneo. Imao sam i nameru da mu utešno ispričam da i mnogi drugi žive kao on. A možda i gore.
Polako sam prišao onom napuštenom limenom kiosku za koji su mi klinci iz kraja rekli da u njemu spava. Međutim, taj njegov konak bio je prazan. Čekao sam ga ispod nakrivljene streje tog razvaljenog kućišta taman koliko je potrajala jedna popušena cigareta. Ostavih onu hranu što sam mu je bio poneo i praćen kišom koja je postajala sve jača, vratih se u svoj „kiosk“.
Posle nekoliko dana, pitam one iste klince iz mog kvarta, dal’ ga viđaju. Ispričaše mi tiho i tužno – došli oni iz „Službe“, njih trojica, opkolili ga, i vezanog odvezli nekim kombijem sa rešetkama. Kažu da nije pružao otpor.
Sutradan čitam u lokalnim novinama da je u mom gradu sagrađen, i već prvih dana popunjen, savremeni, komforni, azil za pse lutalice sa „jednokrevetnim“ prostranim boksovima, podnim grejanjem, veterinarskom negom i redovnom ishranom. U prvi mah obuzelo me zadovoljstvo, što je naš nesuđeni komšija, konačno našao sigurnu kuću, ali mi istovremeno kroz podsvest odjeknu pitanje: da li je on baš o takvoj kući – s’ pogledom na slobodu kroz žičanu rešetku – snevao spavajući kao gladan samac u onom limenom napuštenom kiosku u mom kvartu na južnom obodu Jagodine.
Relja Milanović
Tweet
