Izvor: Kurir, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAHRANA POSLE 12,5 GODINA
Slobodan Radaković, koji je poginuo u hrvatskoj vojnoj akciji “Oluja” 1995. godine, sahranjen pre dva dana na groblju u Sremskoj Kamenici
NOVI SAD - Slobodan Radaković iz Gračaca, jedna od brojnih žrtava hrvatske vojne akcije “Oluja”, juče je, 12 i po godina posle pogibije, sahranjen na mesnom groblju u Sremskoj Kamenici. Upravo toliko u Slobodanovoj porodici trajala je drama prepuna košmara, nade i zebnje. Svakodnevno su Slobodanova braća Đuro i Steva i sestra Nada >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << bili rastrzani između želje i nade da će im se Slobodan živ pojaviti na vratima i neuspešno potiskivane zebnje da je stradao u “Oluji” i da je otišao na put bez povratka. U trenucima kada je ova zebnja nadvladavala nadu jedino što bi tada poželeli bilo je da pronađu njegovo telo i da ga sahrane po Božjim i ljudskim zapovedima.
- Ne smem ni da pomislim šta smo sve preživeli za ovih 12 i po godina. Ni najvećem neprijatelju ne bih poželela takvu sudbinu. Nemoguće je rečima opisati koliko nas je različitih emocija vuklo, svaka na svoju stranu. Zastrašujuće zvuči, ali sada sam negde u dubini duše možda i mirna jer znam gde mi je bratov grob i znam da mogu u taj grob da se zakunem - kroz suze priča Nada Rađenović, rođena sestra Slobodana Radakovića.
Nada je 14. februara bila u Zagrebu, gde je od tamošnjih vlasti dobila potvrdu da je na osnovu analize DNK potvrđeno da se među 13 identifikovanih leševa ekshumiranih sa groblja u Žitniku kod Gračaca nalaze i posmrtni ostaci njenog brata.
- Ono što mi daje mir i što me u ovoj groznoj situaciji donekle čini srećnom, jeste saznanje da ga nije bolelo, da nije bio uhapšen i mučen. Prema onome što su nam u Zagrebu rekli, Slobodan je poginuo 5. avgusta 1995. godine od artiljerijske granate, samo tri dana nakon što je proslavio 34. rođendan, a telo je pronađeno 8. avgusta. Sahranjen je na groblju u Žitniku. Navodno se ne radi o masovnoj grobnici, ali svi koji su u “Oluji” poginuli na prostoru Gračaca sahranjeni su jedno do drugog. Tu je sve humka do humke, pa šta je to nego jedna velika masovna grobnica... Zašto su krili istinu, zašto su krili postojanje tog groblja, zašto su im bile potrebne tolike godine da bi nam kazali istinu. Pa, moj brat je poginuo i mrtav nije mogao biti opasan za Hrvatsku, šta im je trebalo da nas toliko godina izlažu mukama i najvećoj psihičkoj torturi - postavlja Nada pitanja na koja verovatno nikada neće dobiti odgovor.
Da li zbog posledica dugogodišnjeg košmara ili zbog skrivene nade koja je tokom poslednjih 12 i po godina prerasla u naviku, sestra i braća Slobodana Radakovića gotovo s nevericom prihvataju činjenicu da je stavljena tačka na neizvesnost koja je previše dugo pritiskala njihove živote.
- Sve do bombardovanja 1999. godine duboko sam verovala da je moj brat živ i da će mi se odnekud javiti. Neprestano sam zamišljala kako ga držim za ruku, a onda je s tim prokletim bombardovanjem izbombardovana i moja nada. Od tada sam, ne znam ni kako ni zašto, prestala da verujem da je živ i jedino što sam želela bilo je da saznam gde je sahranjen, neprestano se moleći da nije patio i da nije bio mučen. Sada ga sahranjujem, a ne znam ni da li su sve kosti na broju, Bog će ih kazniti ako nisu. Neizmerno sam tužna, ali imam i neko čudno osećanje olakšanja jer, posle 12 i po godina tokom kojih nisam znala gde ću za brata u crkvi da zapalim sveću, gore ili dole, znam da te neizvesnosti više neće biti i, što je najbitnije, znam gde mu je grob - završava svoju dramatičnu ispovest Nada Rađenović. [ antrfile ]
MOGAO DA IZBEGNE SMRT
Prema sestrinoj priči, Slobodan je kobnog dana mogao da izbegne smrt da je pobegao, kao što su učinili mnogi drugi.
- Kada je počelo granatiranje Gračaca, Slobodan je bio kod kuće jer su se vojnici smenjivali na položaju. Sedam dana na položaju na Velebitu, sedam dana kod kuće na odmoru. Međutim, on nije hteo da ostavi na cedilu svoje drugove i nije bilo te sile koja ga je mogla sprečiti da ne obuče uniformu i ne ode na položaj. Zar to nije primer vojničkog i herojskog ponašanja, zar takvim činom nije zaslužio da bude sahranjen uz vojne počasti? - slede nova pitanja Nade Rađenović na koja verovatno nikada neće dobiti odgovor.
DRŽAVA OKRENULA LEĐA
Nada ističe da je organizacija “Veritas” mnogo pomogla u traganju za istinom o sudbini njenog brata i veoma joj je zahvalna, kao i brojnim udruženjima građana i pojedincima koji su ponudili svoju pomoć u prikupljanju novca za sahranu. Isto to ne može da kaže i za državu Srbiju.
- Besna sam jer ne znam odgovore na pitanja zbog čega je moj brat izgubio život, za koga se borio, za koju državu. Njega je mobilisala JNA, a država Srbija mu, nakon što je dao svoj život, okreće leđa. Paradoksalno je to što će on zauvek u Hrvatskoj biti neprijatelj, a hrvatska vlada je snosila troškove pogrebne opreme i transporta do granice. Međutim, vlasti u Srbiji, u kojoj bi moj brat trebalo da bude heroj, potpuno peru ruke od svega. Troškove sahrane i transporta od granice do Sremske Kamenice platili smo mi - priča Nada i dodaje da su tražili da Slobodan bude sahranjen bar uz vojne počasti, jer je poginuo kao vojnik, ali rečeno im je da je to samo privatna sahrana i ništa više.
