Izvor: BKTV News, 22.Dec.2012, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rađanje države
Ova priča nastala pre nekoliko hiljada godina, starija od svih knezova, kraljeva ili careva, odvijala se na obalama Nila, Tigara, Eufrata, Inda, Jangcea… ili na obroncima Anda, na poluostrvu Jukatan, na obalma Sredozemlja. Sve jedno na kojoj lokaciji, proces je uvek bio isti.
Sve je počelo u nekom naselju, koje bismo po današnjim merilima mogli nazvati selom. Tamo je živelo desetak pa i više familija. Ti ”primitivni” ljudi već su ovladali mnogim zanatima, a pojedini su spoznali i tajnu točka. Tamo kuće nemaju ograde! Obrada zemlje kao i gajenje stoke, proizvodnja grnčarije, obuće i odeće, kovanje oruđa i oružja i proizvodnja drugih potrepština je podeljena između članova zajednice, koji sve dele jer su zemlja i stoka zajedničke. Sve što je zajednica stvorila, pripadalo je svima ravnopravno!
Tako je deljena i Letina: ako godina podbaci, onda se i glad raspodeljuje. Svi su obučeni i obuveni. Zajedno obeduju, vaspitavaju decu, brinu o najstarijima koje neizmerno poštuju te ih štede od teškog rada. Zajednički se odlučuje o bitnim pitanjima: zajedno se grade kuće, lovi, veseli, tuguje, brani od neprijatelja. (U to vreme glavni je bio životinjski a ne ljudski predator verovatno su zato divljaci).
Poglavar je imao moralni autoritet i rešavao sve sporove na osnovu običaja i tradicije, a bili su prisutni i seoski šamani sa zadatakom da umilostive prirodne sile i mole se za zdravlje svih, uz vidare i vračare zadužene za lečenje bolesnih. Sa drugim naseljima razmenjuju se proizvodi.
Međutim, jednoga dana, jedan čovek je uzeo iz kuće u kojoj stanuje veliko klupko upletene kudelje. Na pitanja svojih saplemenika, nije odgovarao. Otišao je u obližnji vrbak i tamo sekirom nasekao četiri velika koca, zatim se uputio prema obližnjoj oranici. Pobo je u zemlju prvo jedan, zatim drugi, pa treći i na kraju četvrti kolac, zatim ih je povezao upletenom kudeljom i tako dobio jedan ogroman četvorougao. U ograđeni prostor preselio je svoju familiju. Tog dana su se u jeziku rodile nove reči – svojina i imovina - a stare su postale nekako podcrtane kao da su pisane velikim slovom. Tako je MOJE postalo nešto mnogo važno, za TVOJE me ne interesuje, dok je NAŠE dostojno svakog prezira.
Ovo se međutim nije primilo. Naprotiv, niko u tom momentu nije ni obratio pažnju na izopštenika koji je svoju zemlju ogradio, napravio na njoj kuću i obrađivao zemlju sa ukućanima. Ostatak zajednice počeo je da ga smatra strancem, te nije dobijao ni odeću, ni obuću, niti bilo koji drugi proizvod, sem onog koji je sam proizveo. Bio je prinuđen na razmenu, kao da dolazi iz drugog sela. I primetio je, da ma koliko se trudio, nije mogao da obradi svu zemlju koju je ogradio za sebe. Pokušao je i da uzme pomoćnu radnu snagu, ali niko nije želeo da radi kod njega: na zajedničkim poljima je uvek bilo dovoljno posla, a ako bi se neko i prihvatio rada kod njega, tražio bi nadnicu u namirnicama što mu je umanjivalo količinu hrane u kući.
U ovakvoj situaciji, počeo je da traži način da mu se njive obrađuju bez nadoknade, da dobija sve potrepštine i da sav višak letine zadrži za sebe. Na kraju mu je prasnulo pred očima. Nova ideja ga je potpuno opsela i jedva je čekao da je realizuje. Nakon nekoliko dana, u njegovoj kući, kraj ognjišta u sitne sate, okupiše se šaman i nekoliko fizički jakih muškaraca. Svi, spremni da podrže njegovu ideju.
Na ovoj, za čovečanstvo istorijskoj sednici, koja za sobom nije ostavila zapisnik niti pompezne govore uz bliceve, odlučeno je:
1) Šaman će obznaniti narodu kako su bogovi naredili da se sva zajednička zemlja mora predati izopšteniku i da je od sada samo njegova, što važi i za stoku. (Svakoj porodici ostaje eventualno jedna krava i nešto sitne stoke). Odlučeno je da mu se moraju davati odeća, obuća i sve potrepštine dodele bez ikakve nadoknade. Bogovi su takođe zapovedili da novom vođi treba izgraditi veću kuću i veliku grobnicu.
2) Zauzvrat, šaman će dobiti veliku zgradu u kojoj će se moliti bogovima i koja će se zvati hram. Uz bogomoljum, dobiće i zemlju na kojoj će raditi ostali, bivši saplemenici, a dobijaće on i ponude u vidu hrane od njih kada budu došli u hram. Ali neće to jesti on, ”nego bogovi kroz njegova usta”. A on će dobiti ime sveštenik.
3) A onda izdvajaju se i žestoki momci sa obavezom da štite i vođu i sveštenika i njihovu zemlju i imovinu. Ko god se opire oduzimanju zajedničkog zemljišta, treba ga odstraniti, ma ko on bio. Oni nadziru rad saplemenika na zemljom koja sada pripada vođi ili hramu. Zauzvrat, dobijaju velike oranice koje će im obrađivati njihove dojučerašnje komšije. Podarena im je i nova titula: nadzornici.
Plan je počeo da se sprovodi već sutradan. Sujeverni i uplašeni od kazne svemogućih nebeskih sila, svi su predali zajedničku zemlju, ali ipak je bilo i onih koji su gunđali, pa su morali biti ubijeni za primer. To ubistvo nazvano je žrtvovanje bogovima. Stari starešinma sela je skrajnut, jer on kraj sebe, nije ima žestoke momke… A počela je i izgradnja nove velike kuće. Već sa novom žetvom, pojavile su se prve posledice reforme. Jedan veći deo stanovništva ostao je gladan. Kada su se pobunili zato što su gladni i nezadovoljstvo izkazali pred kućom najbogatijeg u selu, nadzornici su ih opomenuli pesnicama, a sveštenik ih je pokudio što su ljutili bogove! Od tada, nova kuća gospodara sela dobila je i veliki zid, kao što je i zdanje hrama dobilo svoje lično utvrđenje. Neki seljaci su pokušali da na novim krčevinama od šume otmu zemlju za sebe, ali kadgod bi gospodar za to saznao, a saznavao je vrlo brzo, i nova oranica bi pripala njemu.
Nakon dve godine, sistem se dobro uhodao. Supruge gospodara i sveštenika više ne kuvaju, ne predu, ne tkaju… Sede ili se izležavaju, šminkaju i menjaju garderobu, rađaju decu o kojoj i ne brinu mnogo, jer tu je posluga. Sada već traže odeću od finijih materijala da bi se razlikovale od ostalih ”običnih” žena, čime bi se i njihovi muževi razlikovali od ostalih smrtnika. A gospodar, već nosi nešto na glavi (on to zove kruna), što označava njegovo božansko poreklo.
Kako je u to vreme prosečan ljudski vek bio svega 30 godina, nakon jedne decenije izumrli su svi koji bi mogli da se sećaju ove revolucije. Sada je naselje već i samo opasano bedemima, a ostareli gospodar, do juče izopštenik, već je osvojio sva susedna sela i seoca uz pomoć bande žestokih momaka koji su dobili ime vojska. Otišao je i dalje i zavladao čitavom njemu poznatom teritorijom. Sebi je dodelio titulu velikog, da l’ beše faraona, kneza, gospodara, kralja, cara, ne znam, davno je bilo, pa se titula izgubila u vremenu. Prisilio je na hiljade slobodnih ljudi da rade za njega kombinacijom svešteničke propovedi i nadzorničko – vojničke prinude. U svakom naselju, nalazio je sveštenike i žestoke momke koji će mu se pridružiti u otimanju zemlje i stoke od ostalih.
Razmena proizvoda se sve više zahuktavala, te se videlo da je nepraktično razmeniti konja za 20 stogova sena. Zato je uvedeno nešto, što je zamenilo trampu. Kuju se mali metalni diskovi od potpuno bezvrednog žutog metala, kojim nisi mogao da skuješ ni sekiru, ni kosu ni motiku, a nema nikakvu upotrebnu vrednost osim što je sijao i što ga je bilo teško pronaći. Te diskove, nazvali su novac. Od tog trenutka rodio se još jedan zanat, do tada nepoznat ljudskom rodu. Prostitucija. Osiromašeni muškarci koji dirinče na tuđim poljima za tuđ račun, ne dobijaju dovoljno da bi prehranili svoje porodice te se njihove majke, žene, kćeri i unuke prodaju bogatašima za novac da bi porodicu spasile strašne aveti zvane glad. Tako se u ljudsku civilizaciju ugradila laž da je prostitucija najstariji zanat na svetu. A najstariji zanat, je grnčarstvo. Grnčarstvo su takođe kreirale žene nekoliko hiljada godina pre nego što su oljagane nedostojnom titulom kurvi.
U prestonici, sada, već države, bivšem selu sa početka priče postoji ploča sa nekim žvrljotinama. Tako je narod govorio. Sveštenici su tvrdili da su na njima ispisani zakoni po kojima se valja vladati i koji su napisani rukom izaslanika bogova na zemlji božanskog gospodara. Arheologija danas potvrđuje da su to stvarno bila drevna pisma.
A ostareli i od života umorni četrdesetogodišnji gospodar, leži u svojoj kući na samrtničkoj postelji i diktira u pero pisarima poslednji zakon. Kratak, večno opominjući: ”Privatna svojina je svetinja!” Svojim sinovima, nije ostavio u amanet da budu dobra braća, dobri i humani ljudi, da prekinu ovo ludilo u kome jedni gladuju, a drugi ne znaju šta će sa sobom. Proučio im je da mačem i čelikom brane ono što su stekli, da svoje nikada ne dele ni sa kim, da ne prezaju ni od čega, da bi održali svoj status koji im je otac stvorio. Sa tim je i izdahnuo. Sahranjen je u velelepnoj grobnici, izgrađenoj samo za njega. Nasledio ga je njegov sin, i tako redom sve do današnjih dana, priča se na ovaj, ili onaj način, ponavlja. Svako ko pokuša da vrati oteto i u 21. veku naziva se nedemokratom, diktaorom, čovekom koji guši ljudska prava.
Država je, međutim, došminkavana, te nije ostala ovako ogoljena. U Starom veku, svi narodi koji su živeli u jednakosti nazivani su varvari. Pošto su varvari, oni su malo šuntavi jer su slobodni, te se na njih civilizovan čovek ne sme ugledati. To su vladari preko svojih slugu zapovedali.
U Srednjem veku, uvidelo se da je vera savršen povod za svađu, te su stalno traženi spoljni i unutrašnji neprijatelji. bogumili, patareni, babuni, muslimani, hrišćani. U ta strašna vremena, Krstaški ratovi, progoni jeretika i Džihadi nikada nisu ni prestajali. Sa Novim vekom, stižu nove diktirane iluzije. Pod firmom širenja hrišćanstva na američkom kontinentu dolazi do pljačke i genocida nad starosedeocima. A kolonijalizam se kao pošast proširio i na prebogatu Afriku, Indiju i Indokinu, pozivajući se na višu belu rasu koja mora da civilizuje one koji su druge boje. Danas smo došli u situaciju da je najveća sreća biti demokratska kolonija u kojoj guvernera biraš na izborima!
Tako je od četiri koca došlo do kolonijalnih imperija sa pobudom da je novca otetog od podanika uvek malo i nikada dosta.
Modesto Urošević
Tweet
