Izvor: Blic, 10.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priznanje 'izriče' kaznu
Priznanje 'izriče' kaznu
U naše procesno krivično zakonodavstvo trebalo bi uneti odredbe koje bi sudu omogućile da okrivljenom koji prizna delo, po kraćem postupku izrekne kaznu bez izvođenja dokaza. Time bi postupci bili brži i efikasniji, a i manje bi koštali, kaže u razgovoru za 'Blic' mr Miodrag Majić, sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu.
Vaše zalaganje za ovaj koncept, koji postoji u zemljama anglosaksonskog pravnog sistema, izazvalo je pažnju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kako bi to izgledalo kod nas?
- Prva faza posle stupanja optužnice na pravnu snagu bila bi pripremno ili prethodno ročište o izjašnjenju o krivici. Tu bi se okrivljeni u bukvalnom smislu reči pitao da li je ili nije kriv za ono što mu se stavlja na teret. Ukoliko se izjasni da je kriv i sud prihvati to priznanje, odmah se prelazi na izricanje kazne. Uz koje uslove sud prihvata priznanje o krivici?
- Ovakvo izjašnjavanje mora da bude dobrovoljno dato, bez bilo kakve pretnje i uticaja na okrivljenog. Priznanje mora da bude potpuno jasno i nedvosmisleno i u skladu sa ostalim dokazima o krivici. Zatim, sud mora da utvrdi da je okrivljeni u potpunosti razumeo prirodu i posledice svoje izjave, kao i za šta se tačno izjašnjava da je kriv. Kakva su iskustva zemalja u kojima postoji ovakav koncept?
- U skraćenom postupku, na osnovu priznanja okrivljenog, tamo se završava od 80 do 90 odsto predmeta. Slični, fascinantni rezultati postignuti su u Federaciji BiH, odnosno u Distriktu Brčko. Posebno je značajno što prethodno izjašnjavanje o krivici otvara mogućnost primene instituta nagodbe između tužbe i odbrane.
Kod nas se uglavnom zazire i od pomisli da tužilac pregovara sa okrivljenim?
- To nije tajni sastanak u kafani na kojem tužilac ubeđuje okrivljenog da prizna, već formalizovan postupak sa striktno utvrđenim pravilima. O tome se sačinjava sporazum između tužioca, okrivljenog i odbrane, u kome se tačno reguliše njihov dalji nastup u krivičnom postupku. Znači, tužilac može da kontaktira sa okrivljenim koji mora da ima branioca. Tada mu predočava da ima dokaze za njegovu krivicu, ali da je zbog skraćenja postupka spreman na nagodbu. Ima raznih opcija nagodbe. Između ostalog, tužilac može da predloži blažu sankciju, ili odustajanje od gonjenja za neko od više izvršenih krivičnih dela. Šta je glavna zamerka protivnika ovakvog postupka?
- Pobornici principa materijalne istine ističu da se priznanju daje preveliki značaj i da postoji opasnost da okrivljeni prizna delo koje nije učinio. Tačno je da su u praksi zabeleženi slučajevi lažnog priznanja, odnosno nevino osuđenih, ali su oni, ipak, zanemarljivo retki. Ali, čak i u takvim slučajevima, branu osuđivanja nevinog, koji daje lažnu izjavu o svojoj krivici, predstavljala bi institucija provere, odnosno prihvatanje priznanja od suda. U našem zakonodavstvu nema takvog rešenja, ali su u tom pravcu napravljeni neki početni koraci?
- U starom Zakonu o krivičnom postupku, sud je i kod najpotpunijih priznanja okrivljenog morao da iznosi dokaze. Novi ZKP je, ipak, uneo izvesne novine i otišao dalje. U njemu stoji da se sud, nakon priznanja okrivljenog, oslobađa dužnosti izvođenja drugih dokaza, osim ako je priznanje očigledno lažno, nepotpuno, protivrečno, nejasno ili ako nije potkrepljeno drugim dokazima. Ali, u suštini, sud je, ipak, dužan da izvodi druge dokaze, što otvara dosta prostora da se nepotrebno ide u dalji postupak. Novi ZKP predviđa i da istražni sudija, na osnovu potpunog priznanja okrivljenog donese presudu. Kako je to izgledalo u praksi?
- Ova mogućnost je korišćena u zanemarljivom broju slučajeva i dala je još manje praktičnih rezultata. Tome je doprinela fakultativnost ove odredbe. Izgleda da ni tužioci ni istražne sudije nisu pokazali dovoljno interesa za 'dodatni posao'. U budućim izmenama ZKP-a, istražne sudije bi trebalo obavezati da u ovakvim slučajevima donose presude. Moma Ilić
