Izvor: Politika, 25.Jul.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pritvor ne sme da bude kazna
Prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku može se obezbediti i jemstvom, zabranom napuštanja boravišta i kućnim pritvorom
Prema podacima, svaki četvrti zatvorenik u Srbiji je zapravo pritvorenik, a ostali su osuđenici.
Trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, piše u Ustavu Republike Srbije, ali stanje u srpskim zatvorima očigledno nije u skladu sa ustavom.
Pritvaranje okrivljenih trebalo bi da bude samo izuzetna mera kojom se obezbeđuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njihovo prisustvo u krivičnom postupku. U najvećem broju slučajeva sudije određuju pritvor zbog opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke. Zakon ih obavezuje da ukinu pritvor čim prestanu razlozi zbog kojih je određen, na primer kada su saslušani svi svedoci i prikupljeni materijalni dokazi.
Iako je izuzetna mera, pritvor često postaje kazna, jer istrage traju mesecima, a suđenja godinama. Pritom su uslovi života u prostorijama za pritvor mnogo lošiji od uslova u kojima borave osuđeni zatvorenici, koji su raspoređeni u ustanove za izdržavanje kazne.
Svi pritvorski predmeti se tretiraju kao hitni. Zbog činjenice da je okrivljeni lišen slobode, a da još nije dokazana njegova krivica, svi državni organi imaju obavezu da postupaju „sa naročitom hitnošću”. Zato predugo trajanje pritvora predstavlja i kršenje pretpostavke nevinosti.
Pravo svakog pritvorenika da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja predviđeno je i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Pored toga što nije u skladu sa pretpostavkom nevinosti, dugo trajanje pritvora predstavlja i potencijalnu opasnost za državni budžet. Jer, ako se pokaže da je pritvor bio neosnovan, a dugo je trajao, građanin koji je bio lišen slobode tražiće od države veliku odštetu. Srbija je tokom poslednjih nekoliko godina platila naknadu štete za oko 120.000 dana neosnovanog pritvora.
Pravo da traže naknadu štete imaju oni protiv kojih je postupak obustavljen ili čak nije ni pokrenut, oni protiv kojih je optužba odbijena i oni koji su oslobođeni krivice, a bili su pritvoreni. Međutim, mogu biti sporne i odluke suda o produženju pritvora dok on još traje, iako u tom trenutku nema odluke o obustavi postupka ili odbijanju optužbe. To pokazuje i najnovija odluka Ustavnog suda Srbije kojom je uvažena žalba okrivljenog Zvonka Nikezića. Ustavni sud je ocenio da je Nikeziću povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, predviđeno članom 31. Ustava Republike Srbije. To je prvi put da Ustavni sud sagleda neustavnost produženja pritvora u tako kratkom roku, dok je okrivljeni još u pritvoru, rekao je njegov branilac Zdenko Tomanović i naglasio da takva odluka Ustavnog suda treba da bude podstrek našim sudovima da pritvor ne pretvaraju u kaznu ili odmazdu, već upravo da ga koriste kao izuzetnu meru.
Pritvor nije kazna, ali se izvršava u zatvoru i zato ga i osuđenici i građani smatraju nekom vrstom kazne. U skladu sa tim, puštanje iz pritvora doživljava se kao oslobađanje, a produženje pritvora kao „dokaz krivice” odnosno izvesnost buduće osude.
Treba uvek imati na umu da pritvor nije obavezan, već se primenjuje samo onda kada se prisustvo okrivljenog ne može obezbediti nekom blažom merom, kao što su jemstvo, zabrana napuštanja boravišta i kućni pritvor.
Jemstvo ne treba da bude privilegija samo bogatih, jer se njegov iznos određuje „s obzirom na težinu krivičnog dela, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje osobe koja daje jemstvo”. Svaki pritvorenik ima pravo da sud razmotri zamenu pritvora drugom merom.
A. Petrović
objavljeno: 25.07.2013.
