Izvor: Glas javnosti, 15.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o čoveku koga nema
Filmski dvojac iz Hamletove Danske Mads Bruger i Jeppe Ronde oduševljen je pričom da je na Palama čovek koga nema klekao na koleno da zapertla raspertlanu cipelu svog prijatelja Rajka Petrova Noga. Eto vam tiranina i ratnog zločinca! lll Samo pre nekoliko dana porodica čoveka koga nema vođena je, kažu, u Sarajevo. Istražitelji nameravaju da otkriju da li se u očima supruge i dece čoveka koga nema krije neka tajna.E moj Radovane, ne znam ni gde si, ni šta je od tebe ostalo, a sad mi se >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << čini da znam da ni tebe ni nas nigde nema
Gospoda Mads Bruger i Jeppe Ronde, filmski dvojac iz Hamletove Danske, prave dokumentarni film o čoveku koga nema. Zna se da specijalizovani lovci dugo tragaju za tim čovekom po šumama i planinama, po pravoslavnim manastirima, hapse njegove moguće jatake, kidaju živce njegovoj porodici počev od žene i dece do unuka, ne bi i li otkrili gde je čovek koga nema. Radovan Karadžić je, kao što čitalac zna, najpoznatiji član kvarteta (ovih dana pretvoren u trio!?) begunaca koje Haški tribunal potražuje. Svako malo, sad je već svejedno koji po redu, tužilac Haškog tribunala referiše u OUN o valjanosti saradnje srpskih vlasti u traganju za Radovanom, Ratkom, Stojanom i Goranom.
Šekspirovski raspoloženim Dancima jasno je da je „svet tamnica“, oni nisu došli da love priču o Radovanu ne bi li i njega i priču utamničili. Drukčiji su to lovci. Istražuju Danci ko je i kakav je čovek koji se toliko pominje i koga nigde nema. Danci čeprkaju po sećanju Radovanih prijatelja, šta je tamo zapisano o Radovanu!
Pre snimanja, već u prvim razgovorima, uz pivo koje se pretvorilo u dansko-srpsko takmičenje, bilo mi je jasno da gospoda Mads i Jeppe rade ozbiljno i da su naumili da snime svoj film.
I evo nas na poslu.
Nekoliko Radovanovih prijatelja, u koje, prirodno, i sebe ubrajam, imali su i ranije priliku da u kameru neke strane televizije kažu koju reč o Radovanu. Zloupotrebljeni smo. Ličili smo na čudovišta koje brane čudovište. Molili smo Bi-Bi-Si da nas briše iz svog filma, i gle, udovoljeno nam je. Bili smo nepotrebni tom filmu koliko i on nama. Danska priča o čoveku koga nema nas, uprkos gorkom iskustvu, privlači. U Toholjevoj kući u Sremčici, pesnik Gojko Đogo, pisac Miroslav Toholj i ja penimo od piva i zadovoljstva, uvereni da će se iz te pene roditi pristojna priča o čoveku koga nema, jer se delić njegove duše krije u nama. Toholj dva puta kazuje kako ga je Radovan poučio da cigaretu pali na najjačem plamenu upaljača. Odigrava tu scenu. Dancima se ta scena dopala. Oduševljeni su pričom da je na Palama čovek koga nema klekao na koleno da zapertla raspertlanu cipelu svog prijatelja Rajka Petrova Noga. Eto vam tiranina i ratnog zločinca! Upućujemo ih na Rajka Noga koji bi tu scenu mogao opisati kako valja... NJegove su cipele i pertle u pitanju i njegov prijatelj. Mads zapisuje tu ideju. Osećamo se sjajno, kao koscenaristi. Danci su, koliko znam, snimili odvojeno razgovor sa senatorima Srpske, Rajkom Nogom i Momom Kaporom.
Nije lako objasniti Dancima da je sa Radovanovom suprugom LJiljanom Zelen-Karadžić i decom, Sonjom i Aleksandrom, teško stupiti u kontakt. Dobro, kažu, Radovan je čovek koga nema, ali njegova porodica je tu, ona postoji. Možemo li im pomoći da, filma radi, snime gospođu Karadžić i postave makar jedno, savim bezazleno pitanje o njenom suprugu. Mogu li je, primerice, pitati o tome koja je jela najviše voleo, šta je doručkovao, ili koju je pesmu naviše cenio. Makar samo to. Dancima je teško da shvate, a mi im uzalud objašnjavamo da i mi to ne shvatamo zašto supruga najtraženijeg haškog optuženika nema prava da se slika za njihov film. Ona, Radovanova deca i unuci postoje, film bi mnogo dobio kad bi ih slikali, makar ne izgovorili ni jednu jedinu reč.
Učinili smo što smo mogli. Gospoda Mads Bruger i Jeppe Ronde otputovali su u Crnu Goru da snime kuću Karadžićevih, a iz Gore Crne opremljeni telefonskim brojem LJiljane Karadžić Danci putuju na Pale. Posle telefonskog razgovora sa sestrom LJiljane Karadžić shvatili su da se neće sresti sa mogućom junakinjom svog filma.
Neobavljena posla vratili su se u Dansku.
Uporni umetnici silno žele da završe svoj film. Eto gorke čaše koja mi je namenjena! Radovanov najbliži rođak rekao je srpskom posredniku zabrinutom za danski film da bih ja, u ime svih Radovanovih prijatelja koji su se već slikali za film, mogao zamoliti gospođu Karadžić da pristane na susret sa dvojicom Danaca. Ako se to ne dogodi, nema ništa od filma. Producent ne može da shvati da je sve što je vezano za film o čoveku koga nema nestalo zajedno sa njim. Film je ništavan bez zabrinutog izraza Radovanove supruge, bez makar kratkog snimka njegovog sina ili kćeri, bez osmeha unuka dede koga nigde nema. Danci očekuju da im neko, u moje ime, javi da li da kupe avionske karte ili da odustanu. Poručio sam im da kupe karte. I evo me na mukama. Okrećem telefonski broj LJiljane Zelen-Karadžić sve do pretposlednjeg broja i spuštam slušalicu. Znam da je njen telefon pod nadzorom. Moglo bi se dogoditi da dovedem i telefon i LJiljanu i oba danska umetnika u neugodan položaj. Nije li nedavno srpskom akademiku Kosti Čavoškom zabranjen ulazak u Republiku Srpsku, jer se usudio da posećuje prokažene Karadžiće? Čavoški je proglašen nepoželjnom osobom u Srpskoj, uprkos tome, ili baš zbog toga što je ugledni profesor međunarodnog prava.
Samo pre nekoliko dana porodica čoveka koga nema vođena je, kažu, u Sarajevo. Inteligentan potez!? Istražitelji nameravaju da otkriju da li se u očima supruge i dece čoveka koga nema krije neka tajna i da, ako je potrebno, pojačaju pritisak na Radovanovu porodicu. Unuke još ne privode. Dozvoljeno im je da budu unuci, deca su.
Ima vremena, deca rastu!
Ako je sve tako, a jeste, zašto sam pozvao Dance da dođu u Beograd? Postiđen sam što ne mogu da pomognem Dancima da sretnu porodicu čoveka koga nema.
Dođite, dakle, Danci, da se vidimo i popijemo koju flašu piva. Okrenuću i poslednju cifru ukletog telefona gospođe LJiljane Karadžić ne bi li pozajmila lice i reč danskom filmu. Ako lice i reč u ovom zamršenom slučaju ne idu zajedno, neka Danci odluče da li im je LJiljanino lice, onako bez reči, dovoljno da njihov film bude uverljiv.
I kad bih se fizički i duhovno, maskirao u Evropljanina, ili, ne daj Bože, u Engleza ili Amerikanca, ne bih mogao da sakrijem tugu, i nemoćni bes, što ne mogu da pomognem danskim umetnicima koji žele da otkriju ko je i kakav je bio čovek koga nigde nema.
Treniram da okrenem poslednju cifru telefona LJiljane Karadžić. Kad sam završio pripreme, poručio sam Dancima da dođu u Beograd.
I evo, pred Dancima (nema šminke, nema prevare!) uspevam da okrenem i poslednju cifru telefonskog broja Karadžićevih na Palama. Znam da je taj razgovor presretnut. Od kako je Haški tribunal legalizovao presretnute telefonske razgovore, svaki razgovor može da bude opasan. Presreće ko koga hoće i smešta mu šta hoće. Ja tebi, ti meni, a oni svima nama!
Kažem, tako presretnut, ko sam i pitam da li mogu da dobijem LJiljanu. Radovanova kći Sonja poziva majku. Kažem LJiljani da dva Danca snimaju film o čoveku koga nigde nema, i da u filmu „igraju“ Gojko Đogo, Miroslav Toholj, Rajko Petrov Nogo, Moma Kapor i ja. Pitam LJiljanu da li bi pristala da se slika za taj film, makar i bez reči.
Presretači telefonskih razgovora čuli su razgovor, prepričavam ga zbog čitalaca.
Saznajem da je u Subotici umro LJiljanin brat od strica za koga je bila veoma vezana. Ona nema vizu, ne može da ode ni na tu sahranu. Pitanje je da li bi, i kad bi imala vizu, sakupila snagu da putuje u Suboticu. Zna da ja znam da su Karadžići pod istragom, ali ipak mi to, postiđenom, kaže. Može li da se slika Sonja. Ne! Zbrzavam razgovor i spuštam slušalicu. Bože, kakav sam kreten! Da nisam ranije upisan u Karadžićeve prijatelje, u senatore čak, presretači bi me sad zapisali u svoj spisak. E moj Radovane, ne znam ni gde si, ni šta je od tebe ostalo, a sad mi se čini da znam da ni tebe ni nas - nigde nema.
Da sam pas, podelio bih stid sa psima, da sam ptica sa pticama, da sam vuk sa vukovima. Ali, vaj, ja sam samo pisac i, još uvek sam samo - Srbin. Pokušavam, eto, da svoj stid podelim sa svojim čitaocima i Srbima. Glupa odluka? Odavno znam: Srbima retko dozvoljavaju da dele neprilike sa Srbima, takva je sudbina srpskoj naciji pisana. Postoje, kažu teoretičari, čak dve Srbije koje se, ako budemo neoprezni, mogu učetvoriti! Jedna će otići u Evropu, druga će ostati ovde, treća će se vratiti u prošlost, a četvrta Srbija neće znati ni gde je, ni šta da radi. Delim srpsku sudbinu, raščetvoren sam. Idem u Evropu i ostajem ovde, istovremeno se vraćam u prošlost i ne znam ni gde sam ni šta da radim.
Hoće li se gospoda Mads Bruger i Jeppe Ronde naljutiti na mene što sam ih pozvao da još jednom, sva je prilika bez razloga, dođu u Beograd? Ako propadne jedan film, napravićemo drugi. Predlažem da im napišem, onako prijateljski, za jedno pivo i bez druge naknade, scenario za film o državi koje nigde nema i o naciji koja će, sva je prilika, nestati. Nudim Dancima najviše što mogu; umesto jednog čoveka koga nema spreman sam da ponudim državu koje nema. Pravim spisak veoma neviđenih junaka koji bi amaterski, ali darovito igrali u tom filmu. U mislima pišem scenario za srpsko-danski film.
Malo li je?
Dobri su ljudi moji Danci - i pivopije. Oni me neće lustrirati. To će, kad tome dođe vreme, učiniti neki Srbin maskiran u Evropljanina. Ako im pođe za rukom da lustriraju sve četiri Srbije, što bi mene poštedeli?!
e vi moji vajni srbi i vi iz "glasa javnosti" i ti ,piscu i bivsi prijatelju jednog -na zalost pokojnog-zorana radmilovica!!ako vas ne lustriraju ovde na zemlji ,medju nama,uskoro,lustrirace vas onaj gore, na zoranovu preporuku ,ali i zbog vapaja svih pravih neposlusnih-a pravicnih srba !!!sram vas bilo da vec polako prenosite sa kolena na koleno i koristite ime coveka koji nas zajedno sa mladicem i hadzicem drzi kao taoce i evrope i sveta a i ime su nam unistili svojom "hrabroscu",krijuci se iza svojih jataka, vas svojih idolopoklonika, srpske tvrdoglavosti i inata!!!a narod...narod ko narad, glup..i...veruje u price i predanja!!!
Narodski receno, zbrisali ste ih kao slana papriku. Narandzaste naravno.
Svaka cast.
