Izvor: Press, 20.Nov.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pretukao lopova, završio u zatvoru
Voda je prskala na sve strane dok je Radiša trljao krpom vetrobransko staklo. Odvrnuo je slavinu na koju je bilo navučeno dugačko crevo, pa je mlaz još jače dobovao po limu „lade"
Obrisao je retrovizore, sprao prljavštinu sa ratkapni i onda još jednom ispolivao ceo automobil. Onako čist i uglancan, caklio se na suncu. „Rus", to je mašina, ne bi ga menjao ni za dva „kadilaka". Radiša pripali cigaretu i zavrnu slavinu. Seo je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << klupu uživajući u tišini nedeljnog popodneva. Ali, posle nepunih pet minuta pojavio se komšija Zoran. Radiša se namrštio i bacio cigaretu na beton.
- Radiša, kako je? Al' si ga ispolirao, istanjićeš mu lim! Dobar auto, ali ti treba i cisterna, troši mnogo? Je l' stigneš do posla s punim rezervoarom? Što ne kupiš nešto novo? Dobar si majstor, fino zarađuješ - podbadao ga je Zoran.
- Ide moj „rus" dobro, a ja novca za bacanje nemam. Ko danas pošteno radi, nema za te vaše limuzine! Trideset godina radim moleraj, a moja Milena dobila otkaz u fabrici. Stigao privatnik. Gazda! Razbucao firmu i nestao. Takvi sada kupuju nešto novo, takva su vremena. Ali, njih treba da je sramota, ne mene - odbrusi ljutito Radiša.
- De, de, što se ljutiš... E, Radiša, Radiša. Ajd', pa vidimo se.
Večiti podstanar
Radiša i njegova supruga Milena živeli su skromno. Nikada nije trpeo nepravdu. Posvađao se pre dvadeset godina sa direktorom jer je skidao sa rang-liste radnike, pa stanove delio svojim sekretaricama i rođacima koje je zaposlio. Tako je i sam ostao bez stana.
- Milena, mi smo ti večiti podstanari. E, dobra moja, možda je onaj đavo Zoran i u pravu. Mučimo se godinama, a ni stana nemamo, potucamo se ko večiti podstanari. Voleo sam onog matorog prevaranta što nam stvori Jugoslaviju, ali nas i on izneverio. Sad stigli ovi novi, izazvali rat, uništili privredu, a nama još gore. Čuj, privatizacija! Pa i jeste, sad je sve njihovo, privatno. Otimačina. Sreća da smo imali ovog „rusa" na točkovima. On nas je selio, vodio me do mušterija kad sam ostao bez posla... Sećaš se kad smo onomad mesec dana spavali u kolima. Ti dobila otkaz, ja bolestan, nema para, to zadnje sedište mi je bilo i bolnički krevet...
- Ne gnjavi. Nekad mislim da više voliš taj auto nego mene. Ali, da nam je on jedina vrednija imovina, jeste. Biće valjda bolje - tešila ga je Milena.
- Da, biće valjda. I njega smo na kredit kupili i jedva ga otplatili.
Kada su večerali, Radiša je legao u krevet, uključio televizor i odškrinuo prozor. Gledao je utakmicu tek da prekrati vreme dok ga san ne bude savladao. Utišao je ton, nasuo sebi u čokanj domaće rakije i otpio gutljaj. Za petnaestak minuta mu se pridremalo. Uključio je lampu i ležao u mraku. Onda je nešto lupilo i probudilo ga. Prvo je mislio da mu se pričinilo. Onda je kroz prozor čuo šapat. Ustao je i pogledao napolje. Dvojica mladića su prišla automobilu. Jedan je čuvao stražu, a drugi obijao bravu. Radiša ode do kuhinje i uze oklagiju. Jedan od lopova već je ušao u „ladu". Pobesneo je, iskočio kroz prozor i potrčao ka kolima.
- Sad ćeš da vidiš, skote jedan, koga si našao da kradeš! - urlao je Radiša.
Mladić koji je čuvao stražu preskočio je ogradu i pobegao niz ulicu, ali njegov drug nije imao gde da pobegne. Izašao je iz automobila i izvadio šrafciger. Stao je pred Radišu, zamahnuo kao da će ga ubosti, pa se onda povukao. Radišu je to još više iznerviralo. Udario je lopova i izbio mu šrafciger iz ruke.
- Nemojte, čiko, da bijete! Samo me pustite, neću više nikad - viknuo je uplašeni mladić.
Ali, bilo je kasno. Razjareni Radiša udario ga je po glavi, pa kad je ovaj pao na zemlju, počeo je besomučno da ga udara oklagijom. Krv je prskala po mladićevom licu, dok je on urlikao od bola.
- Stani, Radiša, ubićeš dete! Stani! - viknula je Milena.
Probudio se i komšija Zoran. Dok su on i Milena istrčali napolje, mladić je već pao u nesvest. Radiša je bacio oklagiju i uhvatio se krvavim rukama za glavu. Zoran je pozvao Hitnu pomoć. Policija je obavila uviđaj. Mladić je odvezen u bolnicu, a Radiša zadržan u pritvoru. Mladić je jedva preživeo. Osim frakture lobanje i vilice, polomljena su mu i rebra. Ipak, nekako je došao svesti.
Auto jedina soba
Iako je branio svoju teško stečenu imovinu, Radiša se našao na optuženičkoj klupi. Mladiću je naneo teške povrede opasne po život.
- Hteo sam da obijem auto, priznajem, da se malo provozamo. Čovek je istrčao sa tom motkom i uplašio sam se. Izvadio sam šrafciger, zamahnuo, pa se povukao da bih dobio vremena i pobegao. Ali, bio je brži. Izbio mi je šrafciger. Molio sam ga da me ne bije, ali u njega kao da je neki đavo ušao. Udario me je žestoko i ničeg se više ne sećam.
I komšija Zoran potvrdio je ovu priču, dok je Milena plakala i proklinjala lopove.
- Zar zbog blesave dece da mi muž ode u zatvor. Auto je nama sva imovina, druže sudija. Nije hteo Radiša da ga ubije, on ni mrava ne bi zgazio, ali se uplašio da ćemo ostati i bez „lade". Evo, i gazda nam je otkazao stan! Zbog lopova sada spavam u tom autu, to mi je jedina soba.
Sudija je pažljivo slušao Milenu. Rekao je zapisničarki da otvori prozor. Oblio ga je znoj. Onda je saslušao i Radišu.
- Radio sam ceo život i nikog nisam ni uvredio. Sud do sada nikad nisam ni video. Jeste, preterao sam. Trebalo je da stanem kada sam mu izbio šrafciger. Nisam mogao da se zaustavim. Taj „rus", ta „lada" za mene je ceo život, uspomene, putovanja... To u zakonu ne piše. Branio sam ja ceo svoj život, ne samo „ladu"!
Ali, za Radišu odbrane nije bilo. Osuđen je, morao je u zatvor.
