Izvor: Blic, 14.Mar.2011, 23:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prestale smo da dišemo da nas ne ubiju

BEOGRAD - Ko preživi masakr, isto je kao i da je umro. Slike streljanja u dvorištu kuće, vrisak, psovke, rafali... toplina krvi, tišina, strah... sve je to živo i nikad neće umreti u dušama Sarande i Jahone Bogujevci, dvoje od petoro preživele dece, sada odraslih devojaka, iz grupe u Podujevu koju su 28. marta 1999. godine streljali “Škorpioni”.

- Bilo je rano jutro, oko sedam sati. Ispred kuće staju dva vojna vozila. Prethodnih dana, otkako je počelo bombardovanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Podujevu su razbijane radnje, izlozi, prozori... To jutro su krenuli po kućama - priseća se Saranda, tada 13-godišnja devojčica.

Grupa od oko 20 žena i dece, svi u rodbinskim vezama, pokušava da se sakrije u jednu od sporednih kuća velikog zajedničkog dvorišta.

- Svi smo se stisli u tu jednu prostoriju. Ne vidimo ništa, ali čujemo kako iz susednih kuća izvode komšije. Čuje se galama, dreka, psovanje, vika. Zatim rafali - priča Saranda.

U jednom trenutku, shvataju da vojnici vide gde se kriju.

- Naređuju da izađemo, da torbe koje smo imali spremne za beg ostavimo gde su. Pretresaju nas. Viču. Mi deca ne razumemo srpski, ali naše majke razumeju - nastavlja Saranda.

U koloni po jedan, ženu i decu, među kojima je najmlađe imalo svega 21 mesec, izvode na ulicu. Vode ih zatim iz jednog dvorišta u drugo.

Opširnije u štampanom izdanju.

Povezane vesti: Počelo razmatranje žalbi na presudu Škorpionima

Nastavak na Blic...