Izvor: Politika, 26.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pitanja bez odgovora
Zašto premijer nije bolje čuvan, kako je Bagzi ispušten, šta je značio protest "beretki", gde je novac "zemunskog klana", gde se krio Legija i gde se danas kriju petorica osuđenih
Prvostepena presuda optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića odgovorila je na sva ključna pitanja o tome ko je, kako i zašto počinio ovaj zločin. Ipak, i iz samog obrazloženja presude proizilazi da je to jedan deo priče i da su bez odgovora i razjašnjenja ostale još neke nedoumice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i događaji koji su pratili ovaj sudski proces. Sudija Nata Mesarović je nagovestila da bi odgovore na ta pitanja mogli da pruže neki drugi sudski procesi, jer ovo veće nije moglo da rasvetljava događaj šire od onog što piše u optužnici. Zato za sada nema odgovora gde se prvooptuženi Milorad Ulemek Legija krio više od godinu dana posle atentata i ko mu je pomagao da ostane neotkriven.
Ne zna se kako se on 2. maja 2004. godine pojavio u svojoj kući na Ceraku, koja je više puta pretresana i koja je sve vreme bila pod prismotrom policije.
Sud se nije bavio ni dešavanjima u MUP-u Srbije u noći Ulemekove predaje. Nije utvrđeno ko je tada najtraženijeg begunca u Srbiji dočekao, ko je sa njim razgovarao, da li su tu bili Miroslav Milošević, načelnik Javne bezbednosti i Rade Bulatović, direktor BIA, da li je dolazio Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, da li su svi čekali da sa Zlatibora stigne Dragan Jočić, ministar policije, šta je u tom razgovoru rečeno i zbog čega je Ulemek, kada se prvi put pojavio pred sudom, rekao da niko u policiji nije s njim razgovarao, da prvi put razgovara sa sudskim većem i da ima poverenja u vlast.
Zastupnici porodice Đinđić su rekli da nema odgovora ni na još jedno od ključnih pitanja – kakva je bila uloga obaveštajnih službi u atentatu na premijera.
Sudija Nata Mesarović postavila je pitanje kako je uopšte moguće da je kriminalna grupa u nekoliko navrata, na Kopaoniku, kod Bubanj potoka, ispred Savezne skupštine i kod "Beogradske arene" pokušala da postavi zasedu i ubije Đinđića, a da nijedna obaveštajna služba to ne sazna i ne obavesti premijerovo obezbeđenje.
Još više čudi činjenica da je u pokušaju ubistva na autoputu krajnje neprofesionalno uhapšen poznati zemunski kriminalac Dejan Milenković Bagzi, da je čitava policija sumnjala da je njegovo zaustavljanje kolone kamionom bio pokušaj atentata, ali da je podneta prijava za falsifikovanje isprava, pod zapanjujućim obrazloženjem da nema dokaza za nešto više.
Iako propusti u obezbeđenju premijera nisu bili predmet ovog sudskog postupka, sudija Mesarović je ocenila da su u tom poslu zatajile mnoge službe i da je to omogućilo jednoj kriminalnoj bandi da sprovede svoje namere u delo.
Na suđenju su svedoci potvrdili da je bilo teškoća oko formiranja odeljenja unutar MUP-a ili BIA koje bi se bavilo obezbeđenjem premijera.
Šef premijerovog ličnog obezbeđenja Milan Veruović rekao je na suđenju da su premijerovi pratioci imali probleme oko nabavke pancira i blindiranih vozila, da nije bilo dovoljno ljudi, da su radili po 24 sata, da je saradnja između Đinđićeve lične pratnje i obezbeđenja zgrade vlade bila loša i da se obezbeđenje praktično svelo samo na nekoliko mladića pod komandom Milana Veruovića, umesto da to bude poslednji bezbednosni prsten.
Utvrđeno je da je dvorište vlade bilo neobezbeđeno, kao i napuštena zgrada u Nemanjinoj 9, preko puta ulaza broj pet u zgradu vlade, gde je premijer pogođen.
Sigurnosne kamere isključene su dva dana pre atentata. Ulaz broj četiri, koji je omogućavao da se u zgradu uđe kolima u tunel, koristio se za odlaganje šuta od renoviranja dela zgrade, a samo nekoliko sati posle atentata tu su ulazili ministri, koji su stizali u vladu.
Izostala je odgovornost mnogih i ne zna se ko su imenom i prezimenom bili oni čiji je posao bio da premijera sačuvaju.
Advokati Rajko Danilović i Srđa Popović, koji su zastupali porodicu Đinđić, rekli su da je protest Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine po mnogo čemu bio ključan momenat u kojem je mafija pobedila državu.
Događaj u kojem su "crvene beretke" pod punom ratnom opremom blokirale autoput u Beogradu bio je, po stavu zastupnika porodice Đinđić, krivično delo oružane pobune, a ne legitiman protest nekog kolektiva koji štrajkuje u svojim radnim uniformama.
Specijalni tužilac najavio je pokretanje postupka o tom događaju.
U javnosti je prikazano da jedinica protestuje jer je bila zloupotrebljena prilikom hapšenja haških optuženika braće Banović.
Rekli su da ih je rukovodstvo Državne bezbednosti obmanulo i da oni ne žele da hapse Srbe za Hag, zbog čega su tražili smenu ministra policije Dušana Mihajlovića. Zapravo, veruje se, kako su naglasili advokati porodice Đinđić, da je motiv bila demonstracija sile i dovođenje Ulemekovih ljudi u RDB.
Pobuna je okončana ostavkom dvojice čelnika RDB i dovođenjem Ulemekovog poverljivog čoveka Milorada Bracanovića na visoko mesto u toj službi.
Protest je okončan ustupcima Jedinici. Svedoci Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, i Goran Petrović, bivši načelnik RDB, potvrdili su da u Srbiji nije postojala nijedna formacija koja je mogla da se suprotstavi JSO, sem vojne jedinice "Kobre".
Međutim, "Kobre", kao ni vojska uopšte, nisu ulivale nikakvu sigurnost tadašnjoj vladi. Iako je Ulemek u to vreme već bio penzionisan, više svedoka je tvrdilo da je on, kao siva eminencija i čovek neprikosnovenog autoriteta u JSO, iz senke komandovao pobunom zajedno sa pokojnim Dušanom Spasojevićem i svedokom saradnikom Ljubišom Buhom.
Petorica optuženih za atentat ostali su do kraja suđenja van domašaja zakona. Ne zna se gde su, ko im pomaže i kako uspevaju da više od četiri godine izbegnu hapšenje po međunarodnoj poternici. Analitičari ocenjuju da je za uspešno skrivanje potrebno mnogo novca, što ovo pitanje čini još zagonetnijim.
Takođe se ne zna, niti je do sada utvrđivano, kolika je bila imperija "zemunskog klana" napravljena od novca zarađenog otmicama i prodajom droge, gde je taj novac uložen i da li neki od članova bande i danas raspolažu bogatstvom od kriminala. Specijalno tužilaštvo podnelo je pre više od godinu dana inicijativu za donošenje zakona o oduzimanju imovine, ali je za sada sve ostalo na tome. Pominjana je i mogućnost da ovaj zakon ima retroaktivnu primenu, kao što je urađeno u Irskoj, gde se primenjivao i na slučajeve stare do šest godina, a u Engleskoj čak 12 godina unazad.
Dorotea Čarnić
[objavljeno: 26.05.2007.]
