Izvor: Politika, 28.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partizan koji je izmakao bugarskom nožu
Božidar Radojlović podigao spomen-česmu u znak sećanja na 65 saboraca ranjenika, koje su maja 1944. poklali bugarski fašisti, a on pukom srećom preživeo
Crna Trava – Kada se krene od Vlasotinca prema Crnoj Travi, na oko dva i po kilometra od naselja Sastav Reka u podnožju darkovačkog zaseoka Livađe, na mestu Todorove vode, namernikmože da se okrepi ledenom vodom sa lepo uređene česme, podignute u znak sećanja na dan kada su bugarski fašisti uz pomoć >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doušnika otkrili partizansku bolnicu koja je bila u šumi iznad Vlasine, u zaseoku Livađe, i poklali ranjenike. Prvobitno se verovalo da se to desilo 23. maja 1944. godine, pa je tako i napisano na prvoj česmi koju je podigao Subnor Crne Trave 1976.
U aprilu 2001, kada je sa grupom boraca išao na proslavu Dana oslobođenja Crne Trave, ovuda je prošao Božidar – Boža Radojlović, rodom iz crnotravskog sela Zlatanci, danas nastanjen u Nišu, jedan od dvojice preživelih ranjenika iz partizanske bolnice u zaseoku Livađe.
– Spomen-česma je bila zapuštena, pa sam odlučio da lično izgradim novu i napisao sam zahtev opštini. Srećna okolnost je bila što je predsednik opštine bio moj sestrić Mile Ristić, pa je moj zahtev prihvaćen, iako je bilo i onih koji su se protivili mojoj nameri. Arhitekta Časlav Videnović je napravio skicu, a dogovorili smo se da ostanu stari natpisi, iako se stravični događaj nije desio 23. već 26. maja 1944 – kaže za „Politiku” Boža Radojlović.
Pored česme napravljena su dva mermerna stola, klupe, parking i toalet. U sve ovo Boža je uložio više od milion dinara, pa je česma prozvana – Božina česma.
Osamdesetšestogodišnji Boža svakog 26. maja dolazi ovde sa suprugom Marijom da obiđe česmu i položi cveće. Tako je bilo i ove godine, a pred dvadesetak okupljenih evocirao je uspomene na tragičan događaj i srećne okolnosti koje su mu spasle život.
Prvo, među ranjenike u zaseoku Livađe donet je jedan Rus, koji je prethodno, kao zarobljenik sa istočnog fronta, interniran na prinudni rad u borske rudnike. Otuda je pobegao i pridružio se partizanima, a nakon što je u jednoj borbi ranjen, donet je ovde na lečenje. Smestili su ga na Božino mesto, a Božu su preneli u jednu uvalu, kraj potoka. Božidarov zet, koji je došao da ga obiđe, to mesto je maskirao kamenim pločama i mahovinom, upravo u strahu da će bugarske potere otkriti partizansku bolnicu. Ispostavilo se da mu je opisani splet okolnosti spasao život, jer ga bugarski vojnici, tako kamufliranog, nisu opazili. Svi ostali ranjeni partizani su poklani na licu mesta, a onog Rusa, za koga su procenili da je važan zarobljenik, Bugari su poveli sa sobom.
Boža je u tom skrovištu proveo osam dana, bez hrane, pijući kapi vode koje su se kondenzovale na kamenoj ploči. Kada se odvažio da izađe, budući da je bio ranjen u levu potkolenicu, bukvalno je puzio niz padinu, spustivši se nekako do vodenice na Vlasini. Vodeničar mu je dao pečeni krompir, ali čim je progutao prve zalogaje, pozlilo mu je, budući da danima ništa nije okusio.
Posle nekoliko dana oporavka, na konju pozajmljenom od seljaka u Gornjem Garu, prebacili su ga u njegovo rodno selo Zlatance.
Epilog ove priče odigrao se četiri meseca kasnije, samo nekoliko dana nakon što je Bugarska kapitulirala 9. septembra 1944. U bolnici u bugarskom mestu Pernik Boža se sreo sa onim Rusom iz partizanske bolnice u zaseoku Livađe i potanko mu ispričao kako je izbegao smrt, na izvestan način i zahvaljujući činjenici da su ga, kada je Rus stigao na lečenje, preneli na mesto na kome ga bugarski vojnici nisu otkrili.
M. Momčilović
[objavljeno: 29/05/2008]
.jpg)
