Izvor: Blic, 24.Avg.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac vaspitava sinove sekirom
Udarajući sekirom pored glave, otac mi je jednom odrao deo kože i posekao kosu. Drugi put raskrvavio mi je uvo. Posle pretnji sekirom, mlađi brat satima ne može da se smiri. Prinuđeni smo da krijemo sekiru. Kada ne uspe da pronađe sekiru, tata nas udara pesnicama u glavu. Udara gde stigne. Bez milosti. Zbog batinanja često me boli glava i ne mogu dobro da pamtim. Često na glavi imam čvoruge i krvave podlive, priča Miloš Krstić, osmogodišnji dečak iz sela Lukova kod Vranja, koji bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uskoro s bratom Markom (7) trebalo da bude smešten u Prihvatni centar u Vranju.
Mališani kažu da ih uglavnom pod dejstvom alkohola svakodnevno tuče i maltretira otac Goran Krstić (37), koji radi na građevini u Vladičinom Hanu.
Braća su koordinatoru „Životne pomoći" Ljubinki Milovanović, predsedniku Upravnog odbora ove humanitarne organizacije Dejanu Kostiću i novinarima pre nekoliko dana u svom domu ispričala da ih otac surovo vaspitava i kažnjava tako što im glavu stavlja na panj. Pijani otac onda vitla sekirom i njome udara pored glave po panju na kojem seče drva.
More i košmari ne napuštaju decu još od 2003. godine, kada ih je napustila majka. Da su deca izložena strašnom teroru, potvrđuje i njihov stric Nenad.
- Brat mi pijanči i leži. Često bije decu. Moram da ga prijavim policiji. Mora da se leči. Preti da će da zakolje majku i decu. Uzeo je nož da zakolje decu. I meni preti da će da me zakolje. Kada se napije ne zna šta radi. Ubiću ga, samo ako me pipne - revoltiran je Nenad Krstić.
Porodična kuća Krstićevih, koja se nalazi na brdu u Lukovu, izgrađena je od blata i slame. U vremešnoj prizemljuši, koja samo što se nije srušila, žive Miloš, Marko, Goran, stric Nenad, deda Branislav i baba Julka.
Direktor Centra za socijalni rad u Vranju Verica Mihajlović-Nikolić naglašava da je prvi put čula za nasilje u pomenutoj porodici 18. avgusta i da se po sistemu neodložne intervencije stručna ekipa istog dana obrela u kući Krstićevih u Lukovu kod Vranja. Direktorka ističe da su deca, baba i deda tada negirali da u njihovom porodičnom domu ima nasilja u porodici.
- Svakog dana ova porodica je pod nadzorom ekipe Centra za socijalni rad. Kada smo im predočili da decu možemo da odvedemo u Prihvatni centar u Vranju, deca su počela da plaču. Baba je rekla da neće da dozvoli da odvedemo decu i dodala da su ona na sigurnom. Planiramo da decu ili njihovog oca izmestimo iz kuće. Protiv oca smo Opštinskom tužilaštvu u Vranju podneli krivičnu prijavu zbog pretnji nasiljem. U prijavi smo zatražili izricanje mere obaveznog lečenja Gorana Krstića od alkoholizma. Deca su nam rekla da ih otac ne tuče i da se oni njega ne plaše. Naši radnici utvrdili su da deca na telu nisu imala nikakve tragove povreda. Uvidom u dokumentaciju, utvrdili smo da se članovi porodice Krstić iz Lukova ne nalaze u našoj evidenciji kao korisnici materijalne pomoći. Goran Krstić se 2003. godine obratio Centru za socijalni rad kada je njegova supruga napustila vanbračnu zajednicu i zahtevao da deca budu poverena njemu. Potom je prijavio da mu se supruga vratila i od tada ga nismo videli - rekla je Verica Mihajlović-Nikolić.
U Centru za socijalni rad takođe ističu da će njihovi stručnjaci pomno pratiti situaciju u ovoj porodici i da će, ukoliko utvrde da ima elemenata nasilja, preduzeti odgovarajuće mere. U raspetljavanje i stavljanje tačke na ovu sumornu priču treba da se uključe policija i organi pravosuđa. Direktorka Verica Mihajlović-Nikolić apeluje na građane da na bilo koji način prijavljuju slučajeve nasilja u porodici, posebno kada je reč o učestalom fizičkom zlostavljanju i maltretiranju, koje može da ugrozi život žrtve nasilja.
Branimir Stojančić, član Gradskog veća za socijalnu politiku i pitanja verskih zajednica, rekao je da se u ovaj nemili slučaj uključila i lokalna samouprava u Vranju. Stojančić je rekao da se razmatra mogućnost da se podnesu krivične prijave i protiv osoba koje su znale za nasilje u ovoj porodici i o tome nisu obavestile policiju, Centar za socijalni rad ili nadležno tužilaštvo.
Goran Krstić: Sve dušmani oko mene
Nemam s kim, niti imam podršku bilo od koga. Mučim se da bih za decu zaradio koru hleba. Mene svi mrze. Dosta dušmana imam. Niko mi više ne treba u životu: ni sestra, ni brat, ni roditelji. Kako umem, živeću sa decom, makar u šiblju. Strašno je to kada sa mojim ljudima ne mogu da sarađujem. Koliko si dobar, toliko ne valjaš. Mučim se, rmbam po ceo dan, ne mogu da se odmorim. Nema mi ovde života, moram negde da idem. Da odem u neku zemlju malo duže, da zaradim pare za decu, veli Goran Krstić.
