Izvor: S media, 03.Jul.2009, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Okončano sudjenje Florans Artman
Sudjenje Florans Artman, optuženoj za nepoštovanje suda, okončano je pred Haškim tribunalom zahtevom tužioca da Artmanova bude osudjena na novčanu kaznu i predlogom branioca da ona bude oslobodjena.
U završnoj reči, tužilac Brus Makfarlejn tvrdio je da je dokazao da je Artmanova namerno objavila dve poverljive odluke žalbenog veća Tribunala i hotimično ometala sprovodjenje pravde.
Makfarlejn je kao "primerenu" predložio novčanu kaznu izmedju 7.000 i 15.000 >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << evra.
Nasuprot tome, branilac Karim Kan tvrdio je da navodi optužnice nisu dokazani, a da bi osudjujuća presuda Artmanovoj imala poražavajući učinak na "slobodu izražavanja i prava žrtava". Odbrana je stoga zatražila da Artmanova bude oslobodjena.
Sudsko veće predsedavajućeg Bakonea Molotoa, presudu će doneti naknadno.
Tribunal je Artmanovu u avgustu prošle godine optužio za nepoštovanje suda zato što je u knjizi "Mir i kazna" i jednom tekstu obelodanila sadržaj dve poverljive odluke žalbenog veća iz procesa protiv Slobodana Miloševića, donete septembra 2005. i aprila 2006.
Artmanova je od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tadašnje glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte.
U knjizi i tekstu, Artmanova je tvrdila da su tim odlukama sudije Haškog tribunala učestvovale u prikrivanju ključnih dokumenata o umešanosti SR Jugoslavije u genocid u Srebrenici tako što su odbile da skinu oznaku poverljivosti sa zapisnika Vrhovnog saveta odbrane koje je zvanični Beograd dostavio Tribunalu na sudjenju Miloševiću.
Tužilac Makfarlejn je u današnjoj završnoj reči ocenio da dokazi pokazuju da je Artmanova bila svesna - kao što je u knjizi i napisala - da su odluke Tribunala bile poverljive, ali ih je, uprkos tome, svesno objavila.
Po tužiocu, to je bio "izraz javnog prkosa" prema Tribunalu.
Makfarlejn je naznačio i da je, pošto je knjiga objavljena, sekretar Tribunala pismom upozorio Artmanovu da je objavila poverljive podatke, ali da je ona zatim to ponovo učinila u tekstu na internet stranici Bošnjačkog instituta, uklanjajući samo izričitu napomenu da je reč o "poverljivim" odlukama suda.
Tužilac je tvrdio i da je u razgovoru sa njim i sama Artmanova potvrdila da je za poverljive dokumente znala zato što je "imala dobre izvore".
Kao olakšavajuću činjenicu, Makfarlejn je naveo to što knjiga Artmanove "nije bila uspešna".
Branilac Kan je uzvratio da tužilac "očajnički pokušava da dodje do osudjujuće presude, bez obzira na realnost i ponašanje Artmanove".
Kan je ponovio da su odluke o čijem je sadržaju Artmanova pisala "već bile u javnosti" pre objavljivanja knjige, a kao primer je naveo tekstove Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), Njujork tajmsa (New York Times) i Internešnel herald tribjuna.
Osuditi Artmanovu, po oceni odbrane, bio bi izraz "pravničkog fundamentalizma", jer bi značilo da i samo pominjanje poverljivog statusa neke odluke povlači krivičnu odgovornost.
Branilac Kan je odbacio optužbu da je Artmanova namerno ometala sprovodjenje pravde, naglasivši da ona nije mogla imati tu nameru zato što je sudjenje Slobodanu Miloševiću već bilo okončano u trenutku objavljivanja knjige.
"Odbrana stoga smatra da Artmanova mora biti oslobodjena...Presuda bi imala poražavajući učinak na pravo na slobodu izražavanja i prava žrtava", zaključio je Kan.
U knjizi "Mir i kazna" i članku pod naslovom "Prikriveni ključni dokazi o genocidu", koji je objavio Bosanski institut, Artmanova je tvrdila da su sudsko i žalbeno veće Tribunala u postupku protiv Miloševića pogrešili kada su odobrili zahtev vlasti SRJ da zapisnici VSO na sudjenju Miloševiću budu korišćeni u redigovanoj verziji zbog zaštite nacionalnih interesa SRJ.
Zvanični Beograd je, po Artmanovoj, kasnije to iskoristio da spreči upotrebu zapisnika u procesu pred Medjunarodnim sudom pravde po tužbi BiH protiv SRJ zbog navodnog genocida.
Artmanova je u knjizi - napominjući da su "poverljive" - citirala dve odluke kojim je apelaciono veće Tribunala odbilo da na zahtev Tužilaštva skine oznaku poverljivosti sa delova zapisnika VSO.
"Pet sudija apelacionog veća tako je postalo dobrovoljnim saučesnicima manipulacije koju organizuju vlasti u Beogradu s jedinim
ciljem da podstaknu jedno drugo pravosudno telo, Medjunarodni sud pravde, da počini istu sudsku pogrešku, jer nema pristupa dokumentima", piše u knjizi Artmanova.
Ona je sugerisala da zahvaljujući tim odlukama žalbenog veća Tribunala "informacije o direktnoj umešanosti Srbije u rat u Bosni i pokolje u Srebrenici ostaju nedostupne Medjunarodnom sudu pravde i javnosti". Medjunarodni sud pravde je u presudi, izrečenoj u februaru 2006, SRJ proglasio odgovornom što nije sprečila genocid u Srebrenici, ali ne i za sam genocid.
"Tužilaštvo nije u mogućnosti izneti taj skandal u javnost zato što su sudije svaku svoju odluku označili poverljivom", napisala je u knjizi Artmanova.
