Izvor: BKTV News, 17.Nov.2012, 17:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nokturno za martini, masline i m.g.
Istrgnuta stranica iz dnevnika
Vreme događanja pluskvamperfekt, a u ustvari, kad nam je svima bilo perfektno
Nokturno za martini, masline i m.g.
ili – “noć kad su pijanci padali umjesto snijega…”
Bilo je to jedne zime ranih osamdesetih, sad već prošlog veka, kad je ekxpresni poslovni voz “Matoš“, uz Džonija Štulića sa razglasa u prvoj klasi, odevenoj u bordo pliš, za svega četiri sata preko Šida, Vinkovaca i Slavonskog Broda, prijehal >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << na zagrebački Kolodvor, na čijem me je izlasku, kao da je te večeri samo zbog mene izjahao iz prošlosti, ili ti povjesti, u Zrinjevačkom parku dočekao kralj Tomislav. Otpozdravih mu blagim naklonom, prenevši mu srdačne pozdrave njegovog bronzanog beogradskog kolege – kneza Mihajla.
I dok je “dvanaestica” iz Branimirove, vođena svojim starim tramvajskim šinama, lenjo uvirala u Draškovićevu ulicu, od negde kao da mi je dopirao eho starog šlagera “Vraćam se Zagrebe tebi, tebi pod zidine stare”…
U jednoj od narednih večeri kad je lokalni siječanj bezuspešno pokušavao da nadvlada moj januar i obrnuto, a vetar sa Sljemena u grad uduvavao, il upuhavao, svoje krupne sn(j)ežne pahulje, svratih, otmeno doteran, kao i uvek kad sam podno Šenojinog Griča, u “Kavkaz” (za neupućene u zagrebačku birtijsku geografiju – Kavana “Kazalište”).
Na garderobi otresoh sneg sa kose i kaputa, tražeći pogledom slobodan sto za kojim bi popio čašu – dve kuvanog crnog hvarskog vina. U kratkom vizuelnom preletu, još sa ulaza, prepoznadoh par faca iz pozorišnog, filmskog, književnog i estradnog zagrebačkog establišmenta. Svi su, pa i moj tamošnji litero-miljenik Igor Mandić, bili zaokupljeni nekim svojim pričama i projektima, zaodenuti toplinom atmosfere te kultne kafane (pandam beogradskoj u Francuskoj 7), koju je tek kao naslućivanje tiho ispunjavao Ravelov “Bolero” pod manikiranim prstima, iz kazališnog orkestra davno otpisanog, alko-pijaniste sa leptir kravatom.
Ispod jedne od grafika Jana Bernika uočih slobodno mesto. Prišao sam stolu i tek tada ugledao da za njim, u osami, uz draj martini – normalno sa maslinom, pušeći, meni tada nepoznate duge, tamne cigarete, čiji se blagi dim uvijao oko nje – sedi jedna original “ZG” dama u svojim najboljim godinama koje su, a da ni naslutiti mogao nisam, fluidno i pohlepno hrlile prema meni.
Pomalo zbunjen, uz – Dobro veče – zapitah da li je slobodno?
A ona, ona samo malo podiže glavu i posle dugog odmeravanja, blago klimnu, zatvorivši pri tom dva krupna crna oka, mnogo duže od običnog treptaja.
Smestih se u toplu i udobnu fotelju, a zalizani, uštogljeni oberkonobar, već je bio tu – Čime gospona mogu uslužiti?
Kao omađijan pokazah rukom na piće gospođe, za čijim stolom sedim, i rekoh – dva (!) – zaboravivši u tom trenu, da sam samo svratio na čašu dve starog, dobrog, kuvanog hvarskog vina.
Ipak, moj istočnobalkanski instikt mužjaka mi je negde iz iznutra dojavljivao da je ona čula da sam naručio dva, a ne za sebe dupli!
A ona, ona je bila zadubljena u podeblji katalog retrospektivne izložbe slika Vlaha Bukovca, na čijem je otvaranju, te zimske večeri, verovatno bila.
Pokušavao sam da ne zurim u nju, gledajući (kao) nezainteresovano po kafani, a samo sam ustvari nju video.
Duboki dekolte krasio je raskošno poprsje, okićeno tankom, zlatnom ogrlicom sa medaljonom Madone koja se “davila” u baršunastom razdeljku, prebogatog torza. Po mom ukusu – ruž na pomalo napućenim i putenim usnama bio je prejak za njene godine, uostalom kao i lak na njenim noktima. Ali, sve se to slagalo sa šminkom na krupnim crnim očima iznad kojih je dominiralo visoko čelo. Kosa, kosa kao gavranovo krilo, bila je zalizana uz glavu besprekorno se završavajući u niskoj “španskoj” punđi.
Pred njom – zlatni danhilov upaljač sa monogramom “MG” na šlajfovanoj pločici i kutija “saratoge”.
… i tek mi se kasno te januarske noći, u svom čipndejl stilski uređenom stanu, uz kamin i ploče Djuka Elingtona, Ele Ficdžerald, i Net King Kola, tiho i već sporo govoreći, predstavila kao Matilda.
… odlazeći bez ispraćaja, sa ukusom draj martinija, koga je tek malo ostalo na dnu boce, mirisao sam na njen “anais kašarel”, koji kao i sad, kad se je setim, osećam na sebi.
Na dvokrilnim, debelim vratima od tamne lakirane orahovine, koja se tiho zatvoriše za mnom, na ulaštenoj pločici, teško, ali ipak u mraku pod žarom cigarete, iščitah ugravirano goticom – GLOCK.
Te januarske, ili siječanjske noći, koja je umorna i od sebe same žudela za novim tmurnim svitanjem, po zagrebačkim ulicama “padali su pijanci umjesto snijega”, a ja sam dobro znao da se više nikada neću vratiti na Svačićev trg broj 17, drugi sprat levo, otmenoj dami u “opasnoj dobi” sa španskom punđom i medaljonom presvetle Gospe na fijanesu.
Sutradan, negde oko podne, manirom romantičnog džentlmena, na njenu adresu poslao sam, bez ikakve poruke, veliki buket ruža. Crvenih kao što je bio i ruž na njenim napućenim i pomalo putenim usnama.
I sad bih mesinganim zvekirom zakucao na njena dvokrilna vrata od tamne lakirane orahovine, na kojima je na ulaštenoj pločici goticom bilo ugravirano GLOCK.
Ali, možda ni ona tamo, kao ni ja ovde, više ne stanujemo na onim starim dobrim sentimentalnim adresama sa početka ranih osamdesetih, sada već prošlog veka …
Relja Milanović
Tweet
