Izvor: Blic, 05.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemamo para za zaštitu svedoka
Nemamo para za zaštitu svedoka
Srbija je atraktivna teritorija i za naše i za strane kriminalne organizacije i sve češće će se javljati potreba da se svedocima saradnicima, ali i ostalim kategorijama ugroženih svedoka u krivičnom postupku pruži odgovarajuća zaštita.
Ako izuzmemo jednu uopštenu odredbu iz Zakonika o krivičnom postupku, ne postoje domaći propisi koji regulišu ovu materiju, pa ni organi zaduženi za realizaciju ovih mera. Zbog toga naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << država treba što pre da donese poseban zakonski ili podzakonski akt koji će precizno, jasno i detaljno odrediti način zaštite. Na to nas obavezuju i međunarodni dokumenti koje smo ratifikovali ili koji su usvojeni od regionalnih međunarodnih organizacija i institucija čiji smo članovi, kaže u razgovoru za 'Blic' dr Božidar Banović, profesor kriminalistike na Višoj školi unutrašnjih poslova. Iako nemamo propis, realnost nas ipak primorava na neke korake. Znate li nešto o merama zaštite za kojima se sada poseže?
- Neposrednu, operativnu zaštitu u ovom trenutku pružaju organi unutrašnjih poslova. Međutim, pitanje je u kojoj je meri tako neregulisana zaštita efikasna i u skladu sa odgovarajućim standardima. Imate li saznanje kako policija štiti svedoke saradnike?
- Ono što policija sada radi, više liči na jednu dobru improvizaciju. Kao profesor, nemam informaciju gde se nalazi ovaj ili onaj svedok saradnik, ali znam da se oni obezbeđuju na taj način što im se pruža izuzetna fizička zaštita tokom 24 sata dnevno.
Naravno, oni se izdvajaju iz prostora u kojem su ranije živeli i odvode na mesto koje se može nazvati tajnim. Pretpostavljam da se novi prostor u kojem boravi svedok saradnik stalno obezbeđuje i merama tehničke zaštite. Kod nas se svedok saradnik identifikuje sa zaštićenim svedokom, iako takav institut još ne postoji u našem krivičnom zakonodavstvu?
- Iako to na prvi pogled izgleda, svedok saradnik nije zaštićeni svedok. Jedino što ZKP predviđa kao meru zaštite jeste isključenje javnosti prilikom saslušanja takvog svedoka. Ostale mere zaštite nisu predviđene ni procesnim niti bilo kojim drugim propisima. Inače, ja sam protiv toga da svedoci saradnici izlaze u javnost, da se redakcijama javljaju telefonom, ili da se njihove izjave sa saslušanja, za koje u zakonu piše da su tajna, obelodanjuju. Možemo li da koristimo iskustva drugih zemalja koje za ovu svrhu imaju i posebne programe?
- Veoma sam skeptičan prema klasičnim programima zaštite koji postoje u velikim zemljama, kao što su na primer SAD. To je veoma skupo i mi kao siromašna zemlja možemo da koristimo samo nešto od toga. Šta to konkretno znači?
- Očigledno je da u postojećim uslovima nisu realni domaći programi zaštite svedoka, koji bi uključivali promenu identiteta, preseljenje i slično. Oni ne bi bili ni efikasni, ni svrsishodni, niti ima finansijskih sredstava za podršku ovakvim programima. Ako se pokaže da je sve to neophodno, a inicijativa za uvođenje zaštićenog svedoka već postoji, šta će se raditi?
- U tom slučaju moramo da imamo program u kojem bi ključna stvar bio ugovor između države i svedoka, gde bi bile regulisane obaveze i jedne i druge strane. Da bi bio obuhvaćen ovim programom, svedok mora da ispunjava određene uslove. Podobnim se smatraju ona lica koja teška krivična dela ne vrše iz navike, kao i oni koji nisu alkoholičari, narkomani ili psihički bolesni. Zatim, mora se rešiti i pitanje obaveza koje takvi svedoci imaju prema drugim, pravnim i fizičkim licima. Jer, kad svedok promeni identitet i ode u neku drugu zemlju, može se pojaviti niz problema. Na primer, ko će plaćati alimentaciju ili vraćati njegove kredite i dugove. Zbog toga kažem da je to skupo i da mi toliko para nemamo. Vi ste izneli i neke moralne dileme oko pružanja ove vrste zaštite svedocima iz redova kriminalnih organizacija?
- Događa se da država kroz program zaštite i plaćanja fiktivnih troškova bogato finansira svedoke koji su izvršioci teških krivičnih dela. Istovremeno, žrtve i članovi porodica žrtava aktera krivičnih dela postaju socijalni slučajevi. Tipičan primer za takve slučajeve je Italija. Pomenuću samo slučaj žene koja je posle ubistva muža ostala sa troje dece. Njoj je država dodelila neku malu pomoć, a čoveka koji je ubio njenog muža bogato nagradila - dajući mu novi identitet i visoku apanažu.
Italijanska iskustva mogu da budu inspirativna i kod druge moralne dileme koja se postavlja oko autentičnosti svedočenja ovakvih lica. Informacije koje su 'pokajnici' dali vlastima sigurno su značajne, ali je pitanje da li su potpune i autentične, odnosno da li je mafija preko takvih svedoka dozirala količinu i kvalitet podataka o sebi. Moma Ilić
