Izvor: Glas javnosti, 19.Okt.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Neka sada ide u šumu“
BEOGRAD - Moj branjenik, okrivljeni Ulemek Milorad u svojoj odbrani naveo je da se 11. marta.2003. godine, dan pre atentata, nalazio u Kuli, gde je sa komandom JSO razgledao objekte za čiju se gradnju on zalagao dok je bio komandant Jedinice.
Nadalje tvrdi da je, kako bi se do kraja okončala izgradnja propratnih objekata, angažovan arhitekta, pa je dogovoreno da se sutradan, 12. marta održi zajednički sastanak u objektu JSO na Senjaku. Ovakvu odbranu mog branjenika u potpunosti su >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << potvrdili saslušani svedoci Dragoslav Krsmanović, Mićo Petraković, Milan Jovanović, Zoran Gulić i mnogi drugi.
Helikopter kao alibi
Ovi svedoci u potpunosti su potvrdili izjavu mog branjenika i dopunili je detaljima: da su tog dana bile vežbe padobranske jedinice, da se Ulemek nakon obilaska objekta i padobranskih skokova, na predlog jednog od pomoćnika komandanta, za Beograd vratio helikopterom, umesto putničkim vozilom i sa svojim obezbeđenjem.
Ovu okolnost potvrđuju i piloti helikopterske eskadrile MUP-a, kao i pismeni izveštaj dostavljen od Savezne uprave za kontrolu letenja, iz koga se nesporno utvrđuje da je 11. marta moj branjenik helikopterom prebačen u Beograd, gde ga je sačekalo njegovo obezbeđenje i odvezlo kući.
Dana 12. marta, dakle na dan atentata, moj branjenik se nalazio u kući, gde je, između ostalog, čekao da se već ranije angažovani arhitekta javi, kako bi potvrdio tačno vreme sastanka. U kući je putem televizije saznao za atentat, a potom je, naravno, ugledao i poternicu na kojoj je on označen kao naručilac atentata na premijera Đinđića.
Sud navodi navodnu izjavu mog branjenika da se 12. marta telefonom čuo sa Dragoslavom Krsmanovićem, koji mu je rekao da će razgovor nastaviti kasnije, a zatim se više nije odazivao na pozive. Dalje se navodi da je svedok Krsmanović u svom svedočenju naveo da dana 12. marta nije imao bilo kakav kontakt sa optuženim Ulemekom.
Ova tvrdnja Suda je potpuno netačna i samo je još jedan od primera iz obrazloženja presude gde se izjave vade iz konteksta i netačno interpretiraju.
Naime, na glavnom pretresu od 15. marta, na strani 15 moj branjenik je naveo sledeće: „Ja sam onda okrenuo ove moje oficire sa kojima sam trebao da se nađem i tog dana održim sastanak u Beogradu. Međutim, neki od njih nisu bili dostupni. Čini mi se da sam dobio pukovnika Krsmanovića. On mi je rekao, čekaj, čekaj, ne mogu sad, zovem te za 20 minuta... Više nisam mogao da ga dobijem. Tu je počela zvonjava telefona, je l’ si čuo, nisi čuo, je l’ ovo istina, nije istina....“
Svedok Krsmanović na glavnom pretresu 16. marta na strani 68 navodi da je 12. marta imao poziv komandanta iz centra veze u bazi JSO u Kuli na koji se nije odazvao i dodaje: „... i veza me je obavestila da me je komadant tražio. Ja nisam shvatio da li me je tražio Gumar, gospodin Maričić, ili neko drugi. Kasnije sam ja propustio da se javim...“
ODNOSI SA ĐINĐIĆEM
Valja imati u vidu i nesporno dokazane činjenice tokom ovog postupka: da je moj branjenik, nakon što je raskinuo radni odnos i prestao da bude komandant JSO, održavao kontakte sa pokojnim premijerom Đinđićem, viđao se sa njim na proslavama, te da je Đinđić i sa svojim detetom dolazio na proslavu Jedinice u Kulu, i to posle protesta.
Da li je moj branjenik imao bilo kakvog razloga da učini bilo šta loše pokojnom premijeru Đinđiću, pogotovu što je, iako više nije bio komandant JSO, na poziv i molbu premijera Đinđića, zajedno sa pripadnicima JSO, organizovao zaštitu pograničnog pojasa i zone i uspostavio mir, nakon incidenata u pograničnom delu Bujanovac-Preševo prema Kosovu, kada su pripadnici Javne bezbednosti napustili položaje?
Nastaviće se
