Izvor: Blic, 25.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neizvesna sudbina otetih Srba
Neizvesna sudbina otetih Srba
BEOGRAD Pavle Kostić iz Retine kod Orahovca za svojih 14 rođaka nije čuo od 18. jula 1998. godine. Oteli su ih naoružani pripadnici 'OVK', odmah posle sahrane njegovog oca Anđelka, koga su ubili dva dana ranije. Posle pogreba na kojem nije bilo sveštenika, jer to nisu dozvolile komšije Albanci, postrojili su njegove rođake u centru sela i muškarce, 14 Kostića i dvojicu Nikolića, potrpali u kamione i odvezli u pravcu Mališeva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Pavle je zbog blokade u Orahovcu zakasnio i tako izbegao njihovu sudbinu. Pokušao je da sazna nešto o njima kod VilijemaVokera, tadašnjeg šefa verifikatora OEBS na Kosovu, raspitivao se kod humanitarnih organizacija, hteo da razgovara sa Demaćijem, ali bezuspešno. Sada je član Izvršnog Odbora Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosmetu. Veruje da su njegovi rođaci živi i, kao mnogi drugi, čini sve da ih oslobodi.
Cilj našeg udruženja je da pronađe i rasvetli sudbine otetih, pa da se ugasi kaže Ranko Đinović, književnik iz Đakovice, predsednik udruženja, kome je jedan brat od strica otet, a drugi u Kforovom zatvoru u Orahovcu. 'Dugo i neuspešno smo pokušavali da preko humanitarnih organizacija saznamo nešto o otetima, a onda smo se u martu nas sedamdesetak dogovorili da osnujemo udruženje.
U Izvršnom odboru radi 15 članova porodica kidnapovanih na Kosovu, a podatke o nestalima, mestu, načinu otmice, često i imena otmičara, dobijaju od rodbine otetih.
Obradili su više od 500 predmeta, ali nisu spremni da daju procene koliko ima otetih jer, kažu, to niko ne zna. Rođaci nestalih često ne znaju da udruženje postoji ili ne mogi da dođu u Beograd, a mnogi Srbi na Kosovu nemaju kome da prijave otmicu. Dušan Blagojević prijavio je nestanak oca Srećka tek u februaru 2000. godine, iako je on kidnapovan 2. jula prošle godine u Prizrenu. Dušan je skriven posmatrao kako mu četvorica uniformisanih komšija pretresaju kuću i odvode oca na razgovor s kojeg se nije vratio. Iz kuće su mu odneli vrednije stvari, iz grudnjaka majke i supruge oteli 5.000 maraka, a odveli bi i njega da se mesec dana nije krio na tavanu.
Svi oteti čija tela nisu pronađena za nas su živi. Za sada samo prikupljamo podatke i spremamo se da ih predamo Unmiku. Sarađujemo sa Srpskom pravoslavnom ckvom, gradskim i republičkim vlastima, vladinim i nevladinim humanitarnim organizacijama, a prošle nedelje u Prištini je izaslanik udruženja razgovarao sa Redžom Šukrijom, predsednikom Udruženja albanskih zatvorenika i nestalih, o mogućnostima saradnje. Naš predstavnik je Albancima rekao da ćemo se mi, ukoliko oni oslobode Srbe, kod ovdašnjih vlasti založiti za pomilovanje ili amnestiju albanskih zatvorenika kaže Đinović.
Veliki broj otetih se nalazi u tri logora na severu Albanije. Prema saznanjima ljudi iz udruženja, ima dosta onih koji su obučeni u uniforme 'OVK' i smešteni u male logore koji se, ukoliko su otkriveni, za nekoliko sati mogu premestiti. Često rodbini, koja se dovija kako zna i ume ne bi li saznala nešto o sudbini otetih, pomogne i slučaj. Učiteljici iz Prizrena, članu IO udruženja, kojoj je muž otet tokom prošlogodišnjeg rata, javio se njegov kolega slikar iz Pariza i rekao joj da ga je video na televizijskim snimcima SiEnEna u nekom logoru u Albaniji. ZORAN DOJIĆ
