Izvor: Blic, 26.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najčešće ginu nevini
Najčešće ginu nevini
Smrt Borisa Bankovića koji je posle šenlučenja dvojice komšija za Srpsku novu godinu ubijen zalutalim metkom u Novom Beogradu, ponovo je otvorila pitanje koliko i zašto Srbi vole oružje i na koji način se može kontrolisati njegova (zlo)upotreba.
O oružju kao slabosti srpskih muškaraca ne može se govoriti na osnovu podataka o broju podnetih zahteva za držanje oružja, ističe za 'Blic' potpukovnik Mijodrag Ignjatović, šef Odseka za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poslove oružja MUP Srbije.
- Građani se retko usuđuju na legalan postupak ako unapred znaju da ne ispunjavaju uslove za dobijanje dozvole. Prošle godine policiji je podneto 16.811 zahteva, od kojih je dozvolu za držanje oružja dobilo 12.840 osoba - kaže Ignjatović.
Po zakonu, osim maloletnika, dozvolu ne mogu dobiti ni osobe osuđene za dela protiv ustavnog uređenja, ubistva, tuče, razbojništva i krađe, kao ni osobe protiv kojih se vodi krivični postupak.
Potpukovnik Ignjatović navodi i da su u pitanju dozvole za držanje, ali ne i za nošenje oružja.
- Pravo za dobijanje dozvole za nošenje oružja za ličnu bezbednost, po zakonu imaju javni tužilac, sudija krivičar za teža dela, istražni sudija, specijalni tužilac, kao i penzionisani pripadnici policije, BIA i vojske koji su radili na posebnim bezbednosnim poslovima - kaže Ignjatović. U praksi, prema njegovim rečima, dozvola za nošenje oružja dodeljuje se i određenim javnim ličnostima, uglavnom političarima, koji često putuju, i poslanicima.
- O količini oružja u nelegalnom posedu može samo da se pretpostavlja. O tome govori podatak da se najveći broj ubistava i ostalih težih krivičnih dela počini ilegalnim oružjem, dok se svega 15 odsto dela izvrši oružjem u legalnom posedu - kaže Ignjatović.
U vreme vanrednog stanja, kada je važila uredba o predaji naoružanja bez krivične odgovornosti, policiji i vojsci predata su 47.853 komada oružja i minsko-eksplozivnih sredstava čije je držanje zabranjeno, dok je istovremeno podneto 34.917 zahteva za legalizaciju oružja.
U Srbiji je u ovom momentu registrovano 1.064.595 komada oružja, od kojih je oko pola miliona pištolja i revolvera.
Ignjatović navodi da ne postoji pravilo kojim bi se podnosioci zahteva mogli svrstati u određene grupe.
- Dozvolu za oružje traže činovnici, radnici, muzičari... U skoro svim slučajevima u pitanju su muškarci, dok su žene retkost.
Psiholozi ovu mušku slabost objašnjavaju time da osim klasične funkcije, oružje predstavlja i visoko simbolički predmet.
- Ono je univerzalni ljudski kompenzator za kompleks inferiornosti, sa kojim se ljudi rađaju. Simbolički je prilično nabijen, i u tom smislu ima puno funkcija. Oružje daje iracionalnu magijsku moć onome ko ga nosi i služi mu ne samo da ga zaštiti već i da muškarcima da osećaj važnosti - kaže za 'Blic' profesor kliničke psihologije Tijana Mandić. Ona kao najvažniju navodi ljudsku potrebu za kontrolom života i smrti.
- Osoba koja nosi oružje sebe ne vidi kao običnog smrtnika. Razmišljanje na način da oružjem ima mogućnost da kontroliše živote drugih ljudi ali i svoj, takvoj osobi oružje označava simbol agresije, jer 'mogu da maltretiraju ostale i tako iznude sve što žele' - kaže Mandićeva.
Pištolj, prema njenim rečima, ima i seksualnu simboliku kojom se dokazuju 'pravi' muškarci.
- Nošenje oružja već je postalo klasika za mačo model muškog identiteta - navodi Mandićeva. Ono što je karakteristično za Srbe jeste da je nošenje oružja u novokomponovanom načinu života postalo neophodni detalj imidža.
- Uz mobilni, plavušu i džip, pištolj je osnov srpskog muškog folklora kojim se leči kompleks inferiornosti, a osećaj poniženosti i nesigurnosti zamenjuje osećajem moći. Nekim ljudima pištolj je čak i najbolji prijatelj - kaže Mandićeva.
Srbi se, prema njenim rečima, po ljubavi prema oružju ne razlikuju od ostalih, jer je ta vrsta simbolike univerzalna.
- Amerika se odavno po tom pitanju suočava sa velikim problemima, jer dok se neke zemlje zalažu za strogu kontrolu za dobijanje oružja, druge su za slobodnu prodaju - kaže Mandićeva.
- Za dobijanje dozvole za nabavljanje oružja nije neophodan lekarski pregled, jer se polazi od pretpostavke da je osoba koja podnosi zahtev zdrava. Dozvola se izdaje na pet godina, ali se može oduzeti već sutradan ako za to postoje razlozi. Zato se stalno vrše revizije postupaka - kaže Ignjatović.
Mandićeva smatra da Srbi nisu dovoljno zreli za nošenje oružja.
- Kao narod, mi smo pod velikim stresom zbog svega kroz šta smo prošli poslednjih godina. Zamislite kakve bi bile posledice kada bi se oružje dalo osobi koja pati od posttraumatskog poremećaja i kod koje je nizak prag preko koga treba preći da bi se ono upotrebilo. Zbog toga bi oružje trebalo da koriste samo pripadnici vojske i policije, dok bi ostalima to trebalo zabraniti - smatra Mandićeva.
Pobornik ove teze je i Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan.
- Ne nosim oružje osim kada to zahteva služba i kada sam u uniformi. Lično i nemam naoružanje - kaže on i navodi da je 'kriminalac svako ko se u miru uhvati za pištolj a nije policajac'.
- Oružje nose samo impotentni muškarci, koji na taj način oslikavaju agresivan stav prema životu i okolini - kaže Kapetan Dragan. On kao ozbiljan problem navodi i nestručno rukovanje oružjem koje je uzrok čak 72 odsto povreda u prošlim ratovima.
'Pištolji ubijaju najmilije, retko od njega strada neprijatelj', navodi Vasiljković.
Potpukovnik Ignjatović kaže da je obuka rukovanjem obavezna još u postupku nabavljanja oružja i da svaki podnosilac zahteva mora da pokaže određeni nivo poznavanja oružja. On upozorava i na obavezu da oružje u kući obavezno mora da se čuva odvojeno od municije i u metalnoj kasi. Tamara Marković-Subota
