Izvor: Kurir, 29.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NISAM MONSTRUM
BEOGRAD - Vladimir Sulić, lekar iz Bora koji je osumnjičen da je bludničio nad svojom devetogodišnjom kćerkom, u ekskluzivnom pismu Kuriru tvrdi da nije monstrum i opisuje kako su posle razvoda od supruge Biljane izgledali njegovi susreti sa detetom, za koje majka tvrdi da je napastvovano, i posle kojih je počela agonija ove porodice.
- Anđelu nisam video četiri meseca i željan sam da prenesem svoju ljubav prema detetu. Svi u porodici su srećni. Po završetku praznika vraćam >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << dete. Nema više svađa i prebacivanja. Tada me pita da li bih čuvao Anđelu, jer daje majci godinu. Tih dana saznajem od Anđele da ju je Bilja vodila kod lekara, u Centar za socijalni rad i policiju da prijave da sam dete „grizao za guzu“. Koji otac nije svoje dete ugrizao za guzu, za obraščiće? Poludeo sam, zovem Bilju, na šta mi ona kaže da to nije tako i da to nema veze.
Usledila je, tvrdi Sulić, nova svađa sa bivšom suprugom:
- Pitam je zašto se tako ponaša, zašto ruši moj odnos sa Anđelom, zašto je okreće protiv mene?
Sledeći susret sa Anđelom bio je za Uskrs, posle čega je Biljana pustila devojčicu da sa ocem ide na letovanje u Grčku.
- Početkom septembra počinje škola. Šok za šokom. Prvo me zovu iz SUP Bor jer im je stiglo ono iz februara da sam grizao Anđelu i da provere da li je bilo bludnih radnji. Poludeo sam, nisam znao gde sam kola parkirao. Zovem Bilju, svašta joj kažem. A ona šalje poruku da nije ništa kriva i da maltene ne verujem policiji. Sledi 14. septembra i kongres u Beogradu. Dan pre toga javljam im da hoću da dođem da vidim Anđelu. U Obrenovcu kupujem dve lutkice, odlazim kući. Od Anđele sam dobio crveno srce na kome piše: „Najboljem tatici“ - seća se Sulić.
On kaže da je posle toga usledila njegova agonija:
- Od 24. septembra, od 15 sati, počinje moja životna tragedija, koja još uvek traje. Zovu me iz policije na razgovor, jer dolaze iz Obrenovca policajci koji žele da razgovaraju sa mnom o Bilji. Čekam ih. Dolaze u 15 sati, stavljaju mi lisice na ruke. Kažu da me hapse jer sam činio bludne radnje nad detetom. Šok, trauma, procep u mozgu. Ne mogu da verujem, stavljen sam u pritvor! Da li su normalni, šta rade? Ništa mi nije jasno. Odlazimo do stana, pretresaju stan. Lisice pozadi na rukama. Šta se dešava? Šta je ovo? Sve se rastura, razbacuje u dnevnoj sobi, ceo zid sa Anđelinim slikama gledaju.
Sulić je zatim prebačen u Obrenovac.
- Advokat mi savetuje da se branim ćutanjem. Zašto da ćutim kad nisam uradio ništa od onoga za šta me terete? Na kraju - 48 sati pritvora. Samica, beton i na podu daske. Hladno. Uveče toliko hladno da se kosti lede. Posle me vode u sud. Tamo vidim Žaklinu. Plače ona, plačem i ja. Priča mi da me mediji predstavljaju kao monstruma. Sve je ovo kao neki ružan san. Izlazim pred istražnog sudiju, pričam sve kako je bilo. Završavam, izlazim. Vidim Bilju, Žaklina mi kaže da je tu i Anđela. Kaže da joj Bilja sve vreme dok su čekali tiho priča šta treba da kaže. Bilja ulazi kod istražnog sudije. Nema je i u jednom trenutku izlazi njen advokat i odlazi kod Anđele. Čujem ga kako kaže: „Sve da kažeš gde te je tata ljubio. Je l’ si dobro?“ Moja ćerkica pita: „Gde je mama?“ Izlazi advokat, bodri me. Pitam ga zašto me ne odvedu na poligraf da vide da li lažem ili govorim istinu. „Biće, biće“, odgovara.
Posle toga Sulić je prebačen u beogradski CZ.
- Sada sam tu u četiri zida, ležim na prljavom dušeku u sobi sa još dva pritvorenika i pitam sebe šta sam zgrešio. Ne verujem u pravdu. Pišem ovo znajući da će doći vreme kada će se skinuti ljaga koja je bačena na moje ime i prezime i na moju porodicu. Najviše trpi dete. Ne znam da li je toga svesna moja bivša supruga.
(KRAJ)
.jpg)
