Izvor: S media, 06.Jun.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
N. N. ubija srpske policajce
Zašto se brojna ubistva pripadnika MUP u poslednjih deset godina vode kao nerazjašnjena. Zajedničko svim likvidacijama je da su izvedene bez greške i izuzetno profesionalno.
Ni posle skoro 13 godina od ubistva policajca Milića Vukosavljevića (39), ne zna se ko je na njega povukao obarač. Vukosavljević je nastradao u samom centru Beograda, sredinom maja 1998. godine, pokušavajući da uhvati lopova koji je nešto ranije opljačkao zlataru "Stefanović" u Makedonskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << ulici. Ovaj zločin je jedan u nizu nerasvetljenih događaja u kojima su pale policijske glave.
Tog 15. maja na mestu pljačke našao se slučajno. Bio je nenaoružan, ali ga to nije sprečilo da se da u poteru za razbojnikom, čiji je plen bio samo 300 dinara pazara. U momentu kad je napadač hteo da uđe u taksi, Vukosavljević je potrčao, ali je ovaj u njega ispalio četiri hica. Naredio je taksisti da ga odveze do Slavujevog venca, gde je poslednji put viđen.
Dobrovoljci iz Srbije silovali i porodilju
Policajac tukao policajca! (VIDEO)
"Zver" i Simović pred sudom u septembru
Iako je policija učinila sve da uhvati mladića, prema opisu očevidaca, od dvadesetak godina, visokog oko 180 santimetara, crne kratke kose i bledog lica, on do danas nije pronađen. U Srbiji su i pre, ali i posle toga, ubijane njegove kolege.
Zajedničko za sve njih je da su usmrćeni rukom surovog profesionalca, da nije bilo nikakvih tragova. Pojedini od njih bili su, kako se kasnije nagađalo i pisalo, upleteni i u poslove na ivici zakona, pa je to dodatno otežavalo istragu.
Takvi motivi sigurno, međutim, nisu bili presudni za mučko ubistvo beogradskog inspektora Dragana Radišića (34). Bila je to, kako se činilo, prva isplanirana likvidacija u mafijaškom stilu jednog policajca. Nepoznati napadač presreo ga je 1. februara 1996. godine u haustoru zgrade u kojoj je živeo u Ulici Marijane Gregoran 49.
Iz neposredne blizine u inspektora je ispaljeno 18 hitaca, najverovatnije iz "škorpiona", a najveći broj metaka pogodio ga je u glavu. Radišićevo telo u lokvi krvi pronašla je njegova supruga, koja se bila zabrinula što se ne vraća iz radnje u koju je tog jutra krenuo.
Na vrhu liste osumnjičenih za ovo ubistvo bio je Zoran Đorđević, zvani Zoća, begunac iz valjevskog zatvora. On je bio osuđen na sedam godina robije zbog dva ubistva, a oba je razrešio Radišić, koji ga je i lično uhapsio. Posle hapšenja u Čačku, međutim, više od 30 svedoka dalo mu je alibi.
Posle 16 meseci ubijen je još jedan policajac. Ovoga puta na meti zločinca našao se prvi čovek srpske policije general-pukovnik Radovan Stojičić Badža. Dok je 11. aprila 1997. godine sedeo u restoranu "Mama mija" u Ulici generala Ždanova, sa sinom i prijateljem carinikom, pola sata posle ponoći uleteo je maskirani napadač. Gostima je naredio da legnu na pod, a zatim iz "heklera" ubio Stojičića.
Neposredno po ubistvu nagađalo se o motivima zločina. Jedno drugo ubistvo, zbog kojeg je formiran i Anketni odbor (ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića) dalo je mogući motiv za Stojičićevu likvidaciju. Oni koji su se našli pred Odborom, kojim je predsedavao Vojislav Šešelj, a reč je o visokim oficirima policije i Vojske, gotovo da su bili jednoglasni: "Badžu su ubile cigarete!"
Uveliko se šuškalo da je policijski general tada bio u vezi sa krijumčarima paklica iz Crne Gore i Srbije. U jednom trenutku, navodno, apetiti su mu porasli i zatražio je za sebe veći deo kolača. Umesto novca, dobio je metak.
Jedanaest meseci kasnije, 11. marta 1998. godine, izrešetan je Stojičićev kum, Milorad Vlahović, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije. Ubica ga je sačekao kad je dolazio u Sportski centar "Košutnjak", gde je krenuo na rekreaciju sa prijateljima. Pogođen je sa šest hitaca, dva u glavu, ostalo u grudi. Prema jednoj od verzija, Vlahović je nastradao jer je došao u sukob sa pripadnicima crnogorske državne bezbednosti, dok su neki bili sigurni da je ubijen jer je znao neke podatke o Badžinoj likvidaciji.
Do danas je ostalo i nerazjašnjeno ubistvo Dragana Simića, nekadašnjeg prvog čoveka Uprave kriminalističke policije SUP Beograd, koji je nastradao četiri meseca posle Vlahovića. Ubijen je 8. jula 1998. godine u ranim jutarnjim satima, nedaleko od kuće, u momentu kad je išao na posao.
Interesantno je da su u blizini bila dvojica njegovih kolega koja su ga čekala u kolima da ga odvezu na posao, kao i to da nisu videli kad je Simić napadnut.
Da se nešto dogodilo bilo im je jasno tek kad je jedan od njih u retrovizoru ugledao muškarca sa crnim kačketom kako u Simića, koji je već ležao u lokvi krvi, ispaljuje nekoliko hitaca. Ugledavši policajce, napadač je zapucao i na njih i uspeo da pobegne. Saučesnik ga je sačekao u "audiju", koji je kasnije pronađen spaljen, bez registarskih tablica.
Još jedna policijska smrt do danas izaziva razna nagađanja. Vojislav Jekić, penzionisani načelnik lozničke policije, ubijen je usred dana, u Beogradu, aprila 2006.
On je bio jedan od ključnih svedoka ubistva Željka Ražnatovića Arkana, šest godina ranije, jer je kao prvi policajac Loznice "mnogo toga video i čuo tih dana". Pomenuo je da je Rade Marković inicirao ubistvo Arkana, preko svog pulena Andrije Draškovića.
Jekiću bliski ljudi smatrali su da mu je glave došlo to što mnogo zna o dešavanjima na obe strane Drine, ali i svedočenje o Ražnatovićevoj smrti.
(Novosti)
