Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2015, 17:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Monstrumi dolaze iz finih porodica

BIO je dobar komšija, fin, tih, miran i povučen. Ne znam šta mu se desilo, ne znamo ga takvog... Najčešće ovim rečima komšije i šira familija dočekuju novinare neposredno posle zločina, u kome je muž ubio sadašnju ili bivšu ženu, ponekad bližu ili dalju porodicu, tazbinu, decu... U Srbiji je samo 17. i 18. maja ubijeno sedam žena. Od početka godine glavu je izgubilo 26. Više nego za celu prošlu godinu. Kada se tome doda i broj ubijenih sinova, očeva i braće, broj žrtava raste... >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Šta se to desi pa da "fin, miran, pristojan" komšija odjednom poludi i pobije sve u neposrednoj okolini? Da li je on zaista bio fin ili okolina nije prepoznavala signale koje je nesvesno slao? Da li je samo zločinac ili je ujedno i žrtva? Šta porodica, društvo, država treba da urade da se epidemija porodičnog nasilja zaustavi? Sve su ovo pitanja koja obični ljudi postavljaju u gradskom prevozu, na pijaci, u redovima pred šalterom, pa i u medijima. Da ubice nisu baš samo, ničim izazvane, poludele i pobile sve, objašnjava prof. dr Ivan Dimitrijević, neuropsihijatar iz Klinike za psihijatriju KCS. Po njegovom mišljenju, da bismo bolje razumeli šta se dešava, moramo znati predistoriju zločina. Porodični nasilnici, pa i ubice, su "obični ljudi", iako ne snažni karakteri, na čiji gubitak kontrole utiču nagomilani afekti i "nezavršeni poslovi iz prošlosti".MINIMALNE KAZNE SRPSKI propisi nisu loši, ali je problem u primeni. Nasilnicima sudovi najčešće izriču novčane, uslovne ili minimalne kazne (ako je predviđena kazna od tri do pet godina, osuda će biti tri). Ove slučajeve treba rešavati kao hitne i izricati realne kazne - kaže Stanojević. - Svakodnevni život donosi seriju manjih ili većih stresova: od saobraćaja, preko porodice, radnog mesta, do šireg socijalnog miljea. Mnoštvo mikrostresova se nagomilava i oni mogu da uzdrmaju i jaku ličnost - objašnjava dr Dimitrijević. Sve ovo prate različiti problemi u porodici, neusklađenost, povlačenje, ponekad ćutanje, gubitak međusobnog kontakta, polarizovanje. Recimo, majka i deca se "udružuju" protiv oca koji pije, ne bi li našli odbrambeni mehanizam. - Drugi okidač su nezavršeni poslovi iz prošlosti. Pod tim podrazumevamo izbeglištvo, razvod, rat, gubitak posla ili voljene osobe, rođenje hendikepiranog deteta, snažan stres preživljen u detinjstvu. Svetska zdravstvena organizacija je kod nas registrovala mnogo slučajeva posttraumatskog stresnog poremećaja izazvanih ratom i izbeglištvom. Ako se ovi problemi ne reše u porodici ili uz stručnu pomoć, u jednom trenutku izazvaće nekontrolisano ispoljavanje agresije - nastavlja dr Dimitrijević. Ovo posebno može da potencira alkohol ili droga, kao pojačavači agresivnosti, odnosno inhibitori kočnica, kada se čovek pretvara u "bombu". Ponekad može da prođe i po pet do 10 godina od pojavljivanja prvih upozoravajućih simptoma do eskalacije. Porodica simptome relativno brzo vidi, ali ih ne rešava, retko traži pomoć stručnjaka, pronalazi pseudorešenja, zavarava se... Ako pojedinac nije spreman da traži stručnu pomoć, a porodica ne može na silu da ga natera, policija može da privede agresivca i traži meru hitnog prijema u zdravstvenu ustanovu. Vesna Stanojević, direktorka Savetovališta protiv nasilja u porodici i koordinatorka sigurnih ženskih kuća, slaže se da mnogi problemi potiču iz primarne porodice i da ih u njoj treba i rešavati. Porodični nasilnici pate od kompleksa niže vrednosti, imali su probleme kao deca i u adolescenciji... - Njihove primarne porodice najčešće je sramota da priznaju, a kamoli prijave, da im je dete agresivno, da pati od patološke ljubomore, da tuče partnerke. Ne treba zanemariti ni naučene modele ponašanja. Pre neki dan sam videla na ulici čoveka koji uči dete da kamenom gađa psa. Danas je pas, sutra je vršnjak, prekosutra partnerka, a na kraju i sam roditelj koji ga je učio nasilju - kaže Stanojević. Ona daje i konkretne savete. Recimo, da ljudi iz šire porodice i komšiluka ne žmure kada u svojoj okolini vide znake nasilja, da ga uvek prijave, makar i anonimno, da se ne prave da se to njih ne tiče. Ženama i deci predlaže da se na prve znake neuobičajenog ponašanja ili agresije obrate centrima za socijalni rad, školskim psiholozima, domovima zdravlja. Institucije treba da budu umrežene, centri da proveravaju šta je uradila policija, šta tužilaštvo... Kriminolog Zlatko Nikolić potencira da nije problem u propisima, nego u njihovoj primeni, i navodi primer sudskih mera. Kada ih sud izrekne, niko posle ne reaguje ako se one krše. Recimo, mera zabrane prilaska. - Nisam čuo za slučaj da je sudija nekom ko je prekršio zabranu mere prilaska "odrezao" dve godine zatvora. A trebalo bi. Naprotiv, svedoci smo da nasilnici sa sudskim merama proganjaju svoje žrtve čak i u sigurnim kućama! Po njemu, nasilnici su često odlični glumci, koji mehanički primenjuju poželjne modele ponašanja, dok se sa žrtvom ne nađu iza četiri zida ili dok ne popiju. U pijanom stanju pokažu pravu prirodu. Suštinski, oni su obični, infantilni egocentrici, koji ne vole svoju partnerku, već sebe, a ona je ogledalo njih samih. Navikli su da je svaka igračka njihova, pa i nju shvataju, ne kao biće, već kao igračku. Navikli su da imaju kontrolu, pa "prsnu" kad izgube pozicije. Da bi se odnosi između partnera popravili, potrebna je želja obe strane i porodična terapija. Ako nasilnik ne želi da se leči, na scenu stupaju - policija, tužilaštvo i sud.

Nastavak na Večernje novosti...