Izvor: Blic, 23.Avg.2009, 21:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lomio mi je rebra i davio me da bih mu davala pare za drogu
- Pitaš me kako izgleda život sa detetom narkomanom? Detetom, sinom jedincem, koga voliš najviše na svetu? Lomio mi je ključnu kost, rebra, razbijao mi glavu, davio me... Morala sam da mu dajem novac. On je njime kupovao drogu, a ja sam na taj način kupovala svoj život, priča jedna od majki narkomanskog zavisnika koja je iz razumljivih razloga želela da ostane anonimna.
- Živimo pod istim krovom, nas dvoje u dva paralelna sveta.
Njegov se sastoji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od toga da dođe do svog heroina po bilo koju cenu, da ga ubrizga u venu i da otplovi u svoj svet, a moj se sastoji od borbe da nas izvučem iz pakla u koji nas je heroin odveo - kaže Staša, kako ćemo je nazvati u ovom tekstu (ime poznato redakciji).
Poslednjih pet godina ona se intenzivno bori sa bolešću svoga sina, a u međuvremenu se bori i s njim kako bi zaštitila sopstveni život.
- Već pred kraj gimnazije, moj sin je sa trave prešao na heroin. Skoro istovremeno je postao vrlo agresivan. Lomio je sve po kući, bacao stolove, razbijao... A zatim bi se "posvetio” meni. Kada bih se vratila sa posla, počinjao bi da me davi i traži novac. Ukoliko bih rekla da ga nemam, postajao je okrutniji. Lomio mi je rebra, bacao me je po kući, udarao po glavi... Jedne noći me je u ponoć naterao da odem na bankomat i podignem novac koji mu je trebao za heroin - priča Staša. Pored fizičkog bola koji je godinama trpela, više ju je, kaže, mučio onaj drugi, psihički. Kako to većinom biva, Stašin suprug je sa prvim nevoljama nestao iz života svoje porodice, ostavljajući je da se sama bori sa bolešću njihovog sina.
- Pitala sam se kakva sam ja to majka? Gde sam pogrešila? Kako mogu da dajem svom detetu novac za nešto što ga ubija? Pomišljala sam da prekinem sve, da nestanem.... Ipak, u ovim momentima bi, kaže, uvek prevagnuo nagon za životom. I ljubav prema detetu. Svom bolesnom detetu.
- U retkim lucidnim trenucima moj sin se kajao za sve što mi je učinio. U tim momentima sam u njemu prepoznavala moje voljeno dete koje sam rodila, vaspitavala... - kaže Staša, napominjući da su takvi trenuci nažalost bili retki. Kratke periode sreće ubrzo je prekidao novi recidiv. Kupatilo krvavo posle svakog bodenja. Rasprodate stvari iz kuće. Pretnje dilera. Policija, zatvor, neuspešna lečenja, ponovna navlačenja na heroin, nove batine...
- Heroin ubija emocije. Narkomani nisu sposobni da misle ni na šta osim na drogu. S tom mišlju ustaju, s njom žive, s njom ležu - dodaje Jovana, Stašina prijateljica i takođe majka ovisnika. Iz nje govori sedamnaestogodišnje iskustvo suovisnika.
- Zamislite da se sedamnaest godina budite i da je prva stvar koju ujutro uradite da proverite da li vam je dete živo? I onda ga ugledate na krevetu onako zelenog u licu, zombiranog... I budete presrećni što i tog dana diše, što će se ipak probuditi... - kaže Jovana. Narkoman vam, kaže, oduzme deset godina života. U kojima nemate nijedan slobodan dan...
- Oko jednog zavisnika od droge ima minimum pet žrtava njegove bolesti. Roditelji, braća, sestre, rođaci" Barem tako bude na početku. Na kraju se sve svede na nas majke - dodaje Jovana.
Mada priznaju da im se često dešava da pokleknu, da se jednostavno umore i od borbe i od neizvesnosti i od razočaranja, ove dve snažne žene ne odustaju. Ta mogućnost im, uostalom, nije ni data. Ne mogu da prestanu da budu majke.
Kolektivno lečenje je jedini spas
- Morate biti dovoljno jaki, zaključati srce i izbaciti ih na ulicu. Primorati ih da se suoče sa dnom, naterati ih da se obrate za pomoć. A tada, ukoliko to urade, dati sve od sebe da im zaista i pomognete u izlečenju - dodaju naše sagovornice poručujući:
- Narkomanija nije obest. Narkomanija je bolest!
Obe naše sagovornice ističu da je kolektivno lečenje jedini mogući način izlečenja od narkomanije.
.jpg)
