Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Avg.2015, 20:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Istine i laži

Ko laže taj i krade! Od svih narodnih mudrolija kojima sam kao i mikrobima bio izložen od malih nogu, u ovu se nisam nikad osvedočio! Ljudi koji nisu bili fanatično privrženi istini mislim da nisu nikad ništa ukrali, a opet, imao sam čast da upoznam i neke lopove koji se nisu uopšte isticali lagarijama.

Oličenje lopova iz najstarijih priča moje babe, koja i sama nije bila savremenica toga banatskog Čaruge, nego je detetom slušala zastrašujuće legende o njemu, bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << razbojnik čijih se nepočinstava više i ne sećam, ali mu ime pamtim: Adam Neda. Ne, Neda, to je bilo ime i muško i žensko, sa dugim i blagorodnim „e", ovaj je bio Neda, kao udarac tojagom u potiljak! Ja kad bih se sa zakašnjenjem odao kriminalu, uzeo bih to umetničko ime, koje i opljačkanima i članovima potere uteruje strah u kosti. Adam Neda nije ljubio da se šunja i da krade kad nikoga nema, nego bi prestravio čobanina i na njegove oči bi odljučio i odveo najbolje ovce: strašno jeste, ali nisam o njegovom laganju čuo baš ništa.

Ranije kao da se slabo nešto i kralo, biće da smo bili siroti i stoga nepodesni za pljačkanje, ali već seljačka radna zadruga mogla je nekog dovesti u iskušenje; u vreme možda prve petoljetke drug S., koji je usled nagluvosti brkao zvučne i bezvučne suglasnike vozi zadružni šećer, ali izdvoji krišom jedan džak za svoje najbliže; uhvate ga naravno i na saslušanju ga pitaju je li to namerno uradio ili se zabunio: „Daberdo sab se zabudio..." – priznao je prestupnik, ali nije, eto, ni on slagao.

Ljudi su, na ćošku, na svečarima, ili uveče kad je klanje svinja, opisivali pustolovine i čuda u čiju sam verdostojnost sumnjao, ali to je bilo u slavu pripovedaštva. Ipak, na ćošku bi nekome prekipelo da sluša komšijine preterancije: „Nemoj, Gena, da lažeš!" Optuženoga bi odmah Draga Belić uzeo da brani: „Nemoj, Stevo, ni ti tako: kako vidiš da nije istina, odma – lažeš, lažeš!" – „Tako je!", zabrundao bi dobroćudno Gena koji je od besplatne advokatske odbrane razumeo samo intonaciju.

Niku Kineca moj otac zatekne u našem vinogradu kako se muči da odvuče džak grožđa, ukori ga što nije uzeo grozd ili dva, nego puni džak usred podneva: „Kakvo podne", uzvratio je Nika, „pola tri je!" „E, onda je druga stvar...", ni Nika nije poricao ono što mu se stavljalo na dušu, nije lagao, čak se usprotivio metafori i pozvao se na tačno vreme. Ali je taj isti Nika bio glavni doušnik moga oca kad nam je jednog lepog leta neko noću sa njive odneo već vezanu i sadenutu detelinu. Ionako je bilo svega nekoliko osumnjičenih, ko ima konje, a nema zemlje, ko bi se poslužio tuđom pićom...

Detelinu je vlasnik našao i identifikovao na tavanu osumnjičenog pripadnika manjine, dovezi sve u moju avliju i mirna Bačka, kradljivac se sa detelinom ukazao na drugi dan Male Gospojine, kad se momci prate - ranije na fijakerima, docnije na špediterima ili traktorima; otvaraš kao domaćin svaki čas kapiju i nudiš omladinu koja te poseti pivom, prijama nudiš liker i kolače. E, u malogospojinskom defileu našao se i voz deteline, pokajnik ju je dovezao otvaram mu kapiju, skida šešir i smeši se kao da je moj deda uja iz Opova, zašto da ne, nije to čak ni prava krađa, to je pokušaj prisvajanja, koji nije uspeo, sve je završeno bez svađe, bez mirovnog veća, milicije, evo, ja bacam snopove sa njegovih kola, on kao stariji i veštiji dene, ali, eto, ni on nije lagao: iskreno je vratio detelinu i nikom ništa, no hard feelings.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...