Izvor: Politika, 02.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lift se otkačio, četvoro povređeno
Kabina se sunovratila sa sedmog sprata i "zakucala" u podrum zgrade
Samo spletom srećnih okolnosti niko nije izgubio život u nesreći koja se juče po podne, nešto pre 16 sati, dogodila u Gandijevoj ulici broj 73, u novobeogradskom Bloku 64, kada se teretni lift pun ljudi sunovratio sa sedmog sprata i "zakucao" u podrum zgrade. Naime, samo koji minut pre nesreće Predrag Ječmenica, stanar ove zgrade, sišao je sa svojim kumom Miloradom Bajagićem ispred ulaza da sačeka ekipu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hitne pomoći, koja je trebalo da stigne, po pozivu njegove majke. Zatim su zajedno s lekarkom, tehničarem i komšijom ušli u lift i krenuli ka osmom spratu na kojem stanuje porodica Ječmenica. Komšija koji se nalazio sa njima u liftu izašao je na sedmom spratu i u trenutku kada su se ponovo zatvorila vrata lifta, umesto naviše, kabina je počela da se vraća ka prizemlju.
– Do petog sprata je lift išao zaista polako. A onda je podivljao, kao da je neko presekao sajle. Počeo je strahovito da ubrzava i jedino što sam uspeo da vidim to je da se brojevi na displeju menjaju neverovatnom brzinom. Kum i ja smo mahinalno čučnuli i samo mi je kroz glavu prošlo – gotovi smo. Doktorka Hitne pomoći i njen tehničar su, nažalost, ostali da stoje. Posle tih nekoliko sekundni leta, kabina je svom silinom tresnula o tlo i odskočila taman toliko da se zaglavi između podruma i prizemlja. Nestalo je struje, čuo sam doktorkin jauk i u tom mraku video kako tehničar, u grču, pada na pod. On je slomio levu nogu, a ona je povredila kičmu. Kum i ja smo pokušali da otvorimo vrata, ali nismo mogli. Pokušali smo i mobilnim telefonima da pozovemo pomoć, ali nije bilo dometa, dole, u rupi. Lupali smo i dozivali koliko smo imali glasa, da bi nas tek posle nekih desetak minuta čuo jedan komšija, koji je i uspeo da otvori vrata kabine sa spoljne strane. Nas dvojica smo uspeli da izađemo, ali doktorku i tehničara, zbog povreda, nismo ni mogli ni smeli da provučemo kroz tako uzani prolaz, između zida i vrata lifta. Doktorki smo pod glavu podmetnuli nekakvu torbu da joj barem malo umirimo bolove dok ne stigne druga ekipa Hitne pomoći i vatrogasci. To čekanje mi je, čini mi se, bilo najgore. Čujem jauke i zapomaganje iz kabine, a ne mogu ništa da učinim. Došli su ovde da pruže pomoć mojoj majci, a sada nemoćni čekaju da neko pruži pomoć njima... Na sreću, Hitna pomoć i vatrogasna ekipa stigle su zaista brzo i izvukle ih. Tek sam tada postao svestan šta se zapravo dogodilo i kako je sve moglo da se završi – govori Predrag Ječmenica, još stojeći kraj vrata smrskanog lifta.
Možda strašnije od svega jeste podatak, koji smo čuli od okupljenih komšija, da je firma zadužena za održavanje liftova u ovoj zgradi, pre nepunih deset dana generalno remontovala ovaj, zlosrećni lift. Šta bi tek bilo da nije? Kakav je to remont sa rokom valjanosti od nekoliko dana? Šta bi se dogodilo da samo splet srećnih okolnosti nije ovim ljudima sačuvao život? Ko će za sve ovo da odgovara? Sasvim dovoljno pitanja za nadležne.
M. Medenica
[objavljeno: 02.11.2006.]
