Izvor: S media, 11.Okt.2010, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuda vode tragovi Đinđićevog ubistva?
Za proteklih sedam i po godina o inspiratorima, nalogodavcima i pomagačima onih koji su izvršili atentat na premijera Zorana Đinđića govorilo se u kontekstu javnih nastupa, političkih prepucavanja, po kuloarima i u čaršijskim spekulacijama. Nedavno pokrenuta istraga o oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine mogla bi da bude uvod u rešavanje pozadine atentata ali i inicijalna kapisla za sve one koji o atentatu imaju svoju istinu.
Oružana >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << pobuna JSO nije novina s obzirom da je i u optužnici za ubistvo premijera navedeno da su bivši konamandant „crvenih beretki“ Milorad Ulemek Legija i šef zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar „stvorili organizaciju koja je bila koncipirana tako da nakon sticanja određene finansijske i druge društvene moći, uz podršku Jedinice za specijalne operacije, na čijem čelu se tada nalazio okrivljeni Legija, a uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u određenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u pravcu osvajanja vlasti“. Sprega jedinice i zemunskog klana bazirala se i na ćinjenici da „legalnim putem vlast nije mogla da bude osvojena, pogotovu ne od kriminalne organizacije Spasojevića i Ulemeka, dolazi se na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i JSO kao oružana formacija...“.
U otužnici je navedeno i da se „do realizacije plana moglo doći jedino slabljenjem postojeće vlasti koje bi se sastojalo u ubistvu premijera Đinđića i drugih visokih saveznih i republičkih funkcionera. Na taj način stvorilo bi se osećanje nesigurnosti i pogodno tlo da se upravo pod dejstvom JSO izvede konačan zahvat ka osvajanju vlasti“.
Simović i Kalinić pomažu istrazi?
Pre nego što je optužnica precizirana na njoj se kao 38. optuženi nalazio i bivši načelnik Vojne bezbednosti general Aco Tomić, hapšen u akciji „Sablja“. Njemu je stavljeno na teret da je postao pripadnik zavere tako što je „u više navrata ostvarivao kontakte sa Spasojevićem i Ulemekom u zgradi Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije i u svom stanu... kada im je davao podatke sa mera prisluškivanja... i govorio da cela Vlada treba da bude pohapšena i da se izvrši državni udar... inače će zemlja pasti u ruke izdajnika... i da se specijalna jedinica Vojske ’Kobre’ neće mešati i konfrontirati sa JOS“. Specijalni tužilac je 2004. godine volšebno odustao od Tomićeve odgovornosti koji će potom biti i svedok u procesu za ubistvo premijera.
Zastupnici porodice Đinđić oružanu pobunu odavno su naveli kao krucijalan događaj koji će rezultirati atentatom 12. marta 2003. godine. Podnošenjem predloga za proširenje optužnice za krivično delo oružana pobuna 2005. godine a potom i u završnoj reči zastupnik premijerove supruge, advokat Srđa Popović insistirao je na odgovornosti Ace Tomića, bivšeg komandnog kadra JSO ali i pojedinaca iz vrha tadašnje vlasti koji su podržali pobunu. Na meti je najčešće bio bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica koji je izjavom da svako protestuje u svojoj radnoj odeći, pa tako i pripadnici jedinice, ponovio ono što je tih dana izjavljivao i Legija.
Druga strana je, međutim, događaj videla drugačije. Posle Legijine predaje 2. maja 2004. godine, u jeku predizborne kampanje šef Izbornog štaba Demokratske stranke Srbije Dejan Mihajlov pročitao je saopštenje u koje je traženo da Boris Tadić i Zoran Živković kažu koje ubio premijera a ako ne kažu to će učiniti D S S. Odgovor nije stigao ni od Tadića ni od Živkovića ali ni od D S S-a. Svedočeći na suđenju Mihajlov je rekao da je takva izjava data u žaru političke borbe. Da li samo zbog toga i u tom žaru? Šta D S S zna o ubistvu premijera?
U kampanji za predsedničke izbore 2002. godine D S S je mesecima ponavljao da je premijerovo okruženje kriminogeno ne apostrofirajući decidirano koji su ti ljudi iz okruženja. Mnogo godina kasnije, bivši ministar policije Dušan Mihajlović označio je nekadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Vladimira Bebu Popovića kao šefa mafije. Popović je tužio Mihajlovića za klevetu i to suđenje je u toku.
Dve nepomirljive političke struje osule su drvlje i kamenje jedna na drugu svaka na svoj način dokazujući odgvornost one druge za premijerovu smrt. No, one nisu i jedine. Žar političke borbe poneo je i Srpsku radikalnu stranku koja na predizbornim mitinzima nije propustila nijednu priliku da Đinđićevu vladu optuži za kriminal. Njen bivši potpredsednik Tomislav Nikolić tada izjavljuje "da je i Tito pred smrt imao probleme sa nogom" aludirajući na Đinđićevu povredu Ahilove tetive zbog koje je 25 dana pre atentata nosio longetu i hodao uz pomoć štaka.
Pobuna „crvenih beretki“ najzad pod istragom
Nekoliko godina posle nadahnutog govora na Trgu Republike Nikolić se izvinio za izrečeno a nedugo zatim i otkazao poslušnost svom šefu, haškom pritvoreniku Vojislavu Šešelju. Upravo o njemu, Nikolić nije imao lepe reči pa nedavno izjavljuje da je Šešelj stranačkim kolegama naredio da se raduju i da slave Đinđićevo ubistvo.
Šešelj je neposredno pre ubistva dobrovoljno otišao u Hag. Do danas nisu najjasniji motivi tog činjenja. Pre odlaska Šešelj je najavio krvavo proleće u Srbiji a nije nepoznato ni njegovo šurovanje sa Spasojevićem. Zbog toga se njegovo ime našlo u pretkrivičnom postupku za ubistva premijera ali ne i na otpužnici. Svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk rekao je na suđenju da je Šešelj bio jedan od onih koji su tražili Đinđićevu likvidaciju. Vukojević je ubijen 3. juna 2006. godine.
Pobuna „crvenih beretki“ najzad pod istragom
Istraga o pobuni JSO za koju Tužilaštvo kaže da je pokrenuta pre nekoliko dana trebalo bi da utvrdi istinitost tvrdnji o pozadini atentata na premijera. Odgovore traže i pitanja: kako je Spasojević postao miljenik JSO, kako mu je omogućeno da posle kontroverznog izlaska iz zatvora 2001. godine dobije obezbeđenje jedinice, sa kime je iz političkih struktura imao kontakte u vezi sa ubistvom premijera, da li je ubistvo premijera naručeno i ako jeste ko ga je naručio, ko je za atentat znao pre nego što će se dogoditi, ko prećutno aminovao njegovom izvršenju, ko je okrenuo glavu na drugu stranu...? I tu pitanjima nije kraj. Jedini odgovor koji ne bi doprineo istrazi bila bi još jedna politizacija mnogo pominjane političke pozadine atentata.
Dejan St. Jremeić
