Izvor: S media, 13.Avg.2010, 16:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krivična prijava za oružanu pobunu JSO?
Krivična prijava za delo oružana pobuna pripadnika bivše Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine, mogla bi da bude podneta na jesen, saznaje S media portal. Predlog za proširenje optužnice, pre pet godina, podneli zastupnici porodice Đinđić. U predlogu navedeno krivično delo oružana pobune JSO kao priprema za atentat na premijera Đinđića.
U Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal već pet godina stoji predlog za proširenje optužnice >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << za ubistvo premijera Zorana Đinđića koje su podneli zastupnici porodice Đinđić, advokati Srđa Popović i Radivoj Paunović. U predlogu, koji je predat tadašnjem specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Slobodanu Radovanoviću navedeno je krivično delo oružana pobune JSO kao priprema za atentat na premijera Đinđića. Uprkos brojnim obećanjima i tadašnjeg a i sadašnjeg specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića da će novi proces biti pokrenut, predmet do danas stoji u fioci.
U prijavi bi osim imena komandnog vrha jedinice mogla da se nađu i imena pojedinih bivših pripadnika Vojske i političkih funkcionera. Dokaze o oružanoj pobuni dali bi brojni svedoci od kojih su neki već o tome davali iskaz u procesu za ubistvo premijera Đinđića.
Vi ste, bre, idioti
Pripadnici JSO blokirali su „hamerima“ i pod punom ratnom opremom most „Gazela“ u ranim jutranjim časovima 12. novembra 2001. godine. Tog jutra, oko 7 i 30, zamenika načelnika DB-a Zorana Mihajlovića pozvao je načelnik Goran Petrović i rekao mu da ode na most i da razgovara sa pobunjenicima. Mijatović je otišao i ovako se seća tog događaja:
Na mostu mu prilazi Zvezdan Jovanović, zamenik komandanta, pita Mijatovića šta želi. Mijatović kaže da hoće Gumara (Dušan Maričić Gumar, komandant JSO).
„Da vidim da li je slobodan“, kaže Jovanović.
„Nisam te pitao da li je slobodan, kaži mu da izađe, znam da je u nekom od ’hamera’“.
Gumar izlazi, srdačan je:
„Nemamo mi ništa protiv Vas, zameniče, mi Vas poštujemo, nemojte se ljutiti na nas. Ja Vas molim da nas razumete, tako je moralo biti“
Mijatovć insistira na zahtevima, Gumar kaže da JSO traži Zakon o saradnji sa Hagom i ostavku ministra Mihalovića.
„Samo to?“, pita Mijatović.
„Samo to“, potvrđuje Gumar.
„Dobro, novoproklamovani pravniče i legalisto. A sada slušaj šta ću da ti kažem. Glupi ste... da ne kažem kao šta. Debelo ćete jednog dana platiti ovu zajebanciju. Vi ste, ipak, gomila idiota, do juče ste padali u nesvest kada treba napraviti vaše fotografija sa kilometra udaljenosti, bojali se da vas neprijatelj ne prepozna, kao vi ste nešto posebno. Vi ste, Gumaru, idioti! Doveli ste novinare u Kulu, pravo u Spomen sobu, pa ponosno pokazujete slike poginulih pripadnika jedinice, od kojih je dobra većina poginula van teritorije SRJ. Vi ćete, idioti, dovesti Karlu del Ponte tamo gde odavno želi, a ne ja. Ne može se više tvrditi da se ne zna gde je Zvezdan Jovanović kada ga ovog trenutka snimaju stotine TV kamera“
Krivična dela oružana pobuna, podstrekavanje na pobunu i pomaganje u pobuni usmerena su na rušenje ustavnog poretka i destabilizaciju zemlje koji su pripadnici JSO zajedno sa šefom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem Šiptarom izvršili u prvoj polovini novembra 2001. godine. Tih dana pripadnici jedinice blokirali su prilaze svojoj bazi „Štolc“ kod Kule a potom i most „Gazela“ na autoputu kod Centra „Sava“.
Povod za pobunu, kako su tada saopštili pripadnici JSO, bilo je hapšenje braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih za ratne zločine u Hagu. „Crvene beretke“, navodno, nisu znale koga hapse što je posle njihovog kasnijeg saznanja izazvalo revolt u jedinici. Da su znali ko su uhapšeni, ne bi ih hapsili. A znali su. Zbog toga su tražili smenu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.
Hapšenje braće Banović, međutim, najmanje je bio povod za blokiranje saobraćajnica i „Gazele“ pod punom ratnom opremom. Postoje bar tri razloga za to:
Prvi razlog jeste informacija o navodnom rasformiranju jedinice i slanju velikog broja njenih pripadnika u Hag. Spisak sa nekoliko stotina imena „crvenih beretki“ dostavljen je i tadašnjem nedeljniku „Reporter“ koji je objavio da se tim pripadnicima priprema hapšenje i izručenje u Hag. Takav spisak nije postojao ali jeste zahtev Haškog tribunala za proveru informacija o delovanju specijalnih jedinica DB-a u ratovima od 1991. do 1999. godine.
U pismu Karle del Ponte ministru Mihaloviću i tadašnjem načelniku Državne bezbednosti Goranu Petroviću od 19. oktobra 2001. godine zahtevani su podaci o dokumentima o odluci da se formiraju spcijalne jedinice označene kao JSO, „crvene beretke“, „Frenkijevi momci“...; gde i kada su osnovane; podaci o kampovima za obučavnje pripadnika; podaci o komandirima jedinica uključujući i Franka Simatovića Frenkija, Milorada Ulemeka Legiju poznatog i kao Milorad Luković, Mihajla Ulemeka, Dragana Vasiljkovića poznatog i kao kapetan Dragan, Željka Ražnatovića Arkana, Zvezdana Jovanovića, Žike Crnogorca i Vase Mijovića; podaci o svim prepiskama u kojoj se pominju specijalne jedinice; sva područja van Srbije u kojima su jedinice bile aktivne i operativna naređenja i izveštaji o borbenoj gotovosti i rezultatima akcija jedinica. To je komandi JSO u Kuli dojavljeno i eto njih u „hamerima“ u centru Beograda.
Ni izjava tadašnjeg portparola glavnog tužioca Haskog tribunala Florans Artman nije išla u prilog odluci JSO za oružanu pobunu. Artmanova je tada izjavila da ne postoji mogućnost da pripadnici JSO kolektivno budu izvedeni pred Međunarodni sud za ratne zločine.
Kao drugi razlog pobune tumači se podrška koju su „crvene beretke“ dale svom nekadašnjem komandantu Legiji koji je baš tih dana kada je jedinica blokirala puteve svedočio u Palati pravde u procesu za četvorostruko ubistvo i pokušaj ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali. Legija je tada još bio samo svedok u tom procesu iako je i tada bilo operativnih saznanja da je bio jedan od organizatora ubistva za šta je, po predaji 2. maja 2004. godine, osuđen na 40 godina zatvora.
Treći aspekt pobune postoji u saučesništvu Dušana Spasojevića Šiptara koji je vršio pritisak da iz zatvora budu pušteni pripadnici njegovog klana Mile Luković Kum, Vladimir Milisavljević Budala i Miloš Simović. Spasojević, Luković, Milisavljević i Simović bili su pod istragom za otmicu Miroslava Miškovića. Posle hapšenja u Francuskoj u maju 2001. godine deportovani su u Beograd i pritvoreni u Centralnom zatvoru. Spasojević je neuobičajenim spletom okolnosti izašao iz pritvora i činio sve da ostatak klana bude što pre na slobodi. To mu je i ispelo u vreme pobune JSO u čijoj je organizaciji učestvovao pa su Luković, Milisavljević i Simović pušteni iz CZ-a.
Iako su brojni svedoci na suđenju za ubistvo premijera Đinđića poduhvat „crvenih beretki“ okarakterisali kao oružanu pobunu, u vreme kada je ona izvedena Đinđićevi politički protivnici tvrdili su da je to protest kao i svaki drugi. Protest koji se od lekara jedino razlikovao po boji i nameni uniformi i alata za rad.
Krivična prijava koja je u još pripremi trebalo bi da ubrza početak procesa kojim bi bile utvrđene okolnosti u kojima je ubijen premijer Đinđić. Tom procesom trebalo bi da bude dokazano organizovanje, učestvovanje, podrška i pomaganje u pobuni onih čiji je inters bio Đinđićevo uklanjanje. Ni posle nepunih devet godina od tog događaja istina nije rasvetljena niti je misterija sudski razrešena.
Dejan St. Jeremić
